Roditelji su ga izbacili iz kuće govoreći da ih je “obrukao u dva sela“ i da nema više šta da traži u porodičnom domu. Iako je uz pomoć nevladinih organizacija iz Niša i Beograda našao privremeni smeštaj, zbog nedostatka sredstava prinuđen je da se vrati u Kuršumliju, ili, kako kaže, “u pakao“.
“Živim kao poslednji kriminalac ili kakav zaštićeni svedok. Krijem se od javnosti, a na ulicu izlazim gotovo maskiran. Optužuju me da sam željan medijske pažnje, jer me ima u novinama, ali jedino što mogu da kažem je – ne dao Bog nikome ovakvu medijsku pažnju”, priča Stefan za beogradski list Danas.
Gej strejt alijansa platila mu je smeštaj u jednom od beogradskih hostela, ali je i to bilo samo privremeno.
“Eto, dok drugi planiraju gde će za Novu godinu, ja razmišljam gde ću sutra da živim i šta ću da jedem. Moje nade su bile uprte u Jelenu Karleušu koja mi se jedina od poznatih ličnosti obratila, nudeći finansijsku pomoć za mesečni smeštaj u hostelu. Međutim, nije mi se više javila i ja moram natrag u Kuršumliju”, priča Stefan.
Iako uplašen i nervozan, ovaj mladić ne gubi nadu da će se stvari ipak promeniti nabolje. Nada se i pomirenju sa roditeljima, blago se smeši dok govori o svojoj porodici, iako ga se skoro odrekla.
Svoju orijentaciju najbližima je saopštio na pomalo neobičan način. Ispovest o svom životu, i tome šta je sve preživljavao godinama unazad, šikaniranja, prozivke na ulici, maltretiranja, pa i pokušaj samoubistva, prvo je rekao novinarima. Nije imao hrabrosti da porodici kaže u lice, već im je ostavio primerak lista u kojem sve to piše.
“Kada sam doneo novine kući, rekao sam ocu da će saznati nešto novo o meni. Pitao me šta bi to mogao da sazna, konstatujući – ili si nekog ubio, ili si narkoman, ili, ne daj Bože, nastran! Znači, sve drugo dolazi u obzir, sem drugačijeg seksualnog opredeljenja. Lakše bi mi bilo da sam ubica. Reči koje mi je tada izgovorio urezale su se u srce – roditeljima umiru normalna deca, a ti živiš”.
Njega su kao “pedera“ okarakterisali drugovi još u petom razredu. Pretpostavlja da je to zbog toga što je vreme provodio sa drugaricama, nije igrao fudbal niti voleo fizičko, a nije ni “jurio i hvatao“ devojčice, poput ostalih vršnjaka.
“Verujte mi, kada su me prozvali “pederom“ nisam ni znao šta ta reč znači. Sećam se da sam u pisanoj anketi, koju nam je zadala razredna, na pitanje šta nas najviše muči – odgovorio “mene zovu peder“. Ona je pročitala poruku u sebi, i naglas izgovorila da izričito zabranjuje da se jedan od nas oslovljava rečju na slovo “p“. Zamislite da niko nije pomislio da sam ja u pitanju, već su svi iz odeljenja shvatili da se to odnosi na druga kog su zvali “pauk“. I niko mu se više tako nije obratio”, priseća se Stefan.
Te prve asocijacije su početak njegove agonije. Što je bivao stariji, počela su otvorena maltretiranja na ulici, u školi, u kafićima. Dobijao je i šamare, iako, kako kaže, ni sa čim nije privlačio pažnju i trudio se da se sklanja od ljudi i vršnjaka.
Padao je sve dublje u depresiju kriveći sebe što je drugačiji. Prolazio je kroz krizu identiteta i trebala mu je pomoć psihologa kako bi sebi razjasnio da li je zaista gej, ili mu je to nametnuto zbog dugogodišnjeg prozivanja. Kada je shvatio da ga muškarci zaista privlače i nakon prvog seksualnog iskustva, znaci depresije zbog izolovanosti i osuđivanja sebe postali su jači. U jednom momentu je pokušao samoubistvo. Sreća pa je spašen, a kako dodaje, imao je izvanredne psihologe koji su mu pomogli da prevaziđe to stanje.
Boze dragi kakva zaostala zemlja i ljudi u njoj! Pa nije nije ni cudo sto se homoseksualci kriju i pate kad ih se cak i roditelji odricu i stide ih se. Ovde u Svedskoj kao i u ostalim zamljama zapadne Evrope homoseksualnost je samo jedan od cetri vrste seksualnosti i nista vise od toga. Vazno je samo da li je neko dobar covek, da li ima veliko srce, siroki um i plemenitu dusu a sve ostalo je potpuno nebitno!!!!!! Ljudi u Srbiji, krajnje je vreme da se osvestite i prosirite vidike ne samo u vezi homoseksualnosti nego i jos mnogo toga jer Boga mi ovako necete napred sigurno!