Stojim na ovom istom mestu iz noći u noć, gledajući kroz prozor sa drugog sprata istu scenu, nedelju za nedeljom, mesec za mesecom, godinu za godinom… za godinom… Osim kiše, ništa se nikada ne menja.Došao sam iz tog sveta, bio jednom deo njega. Ali sada mi je stran, deluje mi kao strana zemlja o kojoj sam samo čitao. Ne osećam ništa… Ne mogu da nađem vezu s tim svetom, ne mogu da zamislim kako bi bilo prošetati jednom od tih ulica dok mi kiša udara o lice. Bilo je davno… Okrećem se od prozora i polako idem prema teškim čeličnim vratima… Jedan, dva, tri, četiri, pet… Okret… Idem nazad. Jedan, dva, tri…
I tako 12 godina u oko 5 kvadratnih metara u koje je stajalo tek toliko koraka. Dvanaest godina čekanja u redu za smrt u najzloglasnijem američkom zatvoru Angola, u Luizijani. Više od decenije samoće, okovane sa 358 zakivaka koje je Vilbert Rido bezbroj puta prebrojao, u koju je ušao kao 19-godišnjak i proveo je u društvu jednog ofucanog madraca kartonske kutije s papirom, olovkomi par knjiga i bubašvaba koje su dolazile i odlazile kad im je bilo volja.
Rido je ubio Džuliju Ferguson 1961. godine. Oduzeo joj je život i oduzimanje njegovog bila je jedina moguća kazna. Crno-belo. Kao što jebila Amerika tog doba. Ukorenjeni rasizam, s najdubljim izdancima u Luizijani, nije ostavljao prostora ni za kakvu drugu opciju.
On je ubio ženu, ali još gore od toga – on, crnac, ubio je belkinju. Za razliku od mnogih u to doba, Rido je makar stigao do sudnice. Imao je sreće. A tamo – sudije, porota, odbrana… Sve belci. I stotine belaca koji su nasrnuli na sud u želji da mu sami presude. Od njihovog linča spasla ga je smrtna kazna, kako sam kaže. Ironija nekada svestan je života u kojem je on ostao tom čudnom mešavinom sreće i ironije.
ZLOČIN I KAZNA: Prošlo je pola veka od kada je frustrirani, usamljeni tinejdžer koji je mrzeo sebe i svoj život napustio školu i u toj uzaludnosti opljačkao banku. Nije želeo nikoga da ubije samo da se dokopa novca tog februarskog dana 1961. Poveo je tri radnice banke sa sobom kao taoce, ali kada su stvari krenule neočekivanim tokom u potpunoj panici ubio je jednu od njih.
Nije dobio priliku da to kaže ni na prvom ni na još dva suđenja po žalbi na presudu.Tek mnogo, mnogo kasnije – kada je već bio poznat i priznat i kada su ljudi, njemu nepoznati, tražili njegovo oslobađanje (među njima i Linda Labranš, buduća Ridova supruga), sud je 2005. preinačio presudu u ubistvo bez predumišljaja. Za to je kazna 21 godinu. Sa 44 već odležane, Rido je odmah oslobođen. Ipak, mnogo je ljudi, takođe njemu nepoznatih, koji se ni do danas nisu pomirili sa ovom odlukom, s popularnošću kojom je ovenčan i koja mu je, prema njihovom mišljenju, omogućila da se izvuče iz ruke pravde.
(Opširnije u štampanom izdanju)