Uprkos težnji ka energetskoj suverenosti, Zapadni Balkan je i dalje region koji u velikoj meri zavisi od uvoza energije. Skoro sva nafta i veliki deo prirodnog gasa dolaze iz inostranstva, dok je region istovremeno neto uvoznik električne energije. Pokušaj da se energetski razvoj temelji isključivo na principu suvereniteta, bez uzimanja u obzir finansijskih i ekoloških kriterijuma, gubi svoj smisao. To je posebno primetno u svetlu neophodnosti napuštanja uglja, na šta su se zemlje regiona obavezale u pregovorima sa Evropskom unijom. Dodatno, nova EU regulativa, kao što je Mehanizam prekograničnog prilagođavanja (cene) ugljenika (CBAM), sa čijom naplatom se kreće 2026. godine, predstavlja dodatan izazov. To će otežati energetsku strategiju baziranu na fosilnim gorivima, čime će tradicionalni model energetske suverenosti dodatno ugroziti regionalnu stabilnost. Situacija je postala očiglednija letos, padom elektroenergetskog sistema regiona zbog prekomernog uvoza i narušavanja ravnoteže između potrošnje i proizvodnje.
Stabilnost elektroenergetskog sistema i izazovi u integraciji obnovljivih izvora energije
Jedan od ključnih izazova s kojima se suočava elektroenergetski sektor na Zapadnom Balkanu je balansiranje između stabilnosti mreže i integracije obnovljivih izvora energije (OIE), kao što su vetar i solarna energija. Tradicionalni sistemi, bazirani na velikim termoelektranama i hidroelektranama, omogućavaju stabilnu i predvidivu proizvodnju energije, koja odgovara planiranoj potrošnji. Međutim, ubrzana tranzicija ka obnovljivim izvorima energije dovela je do izazova po stabilnost mreže. Ovaj argument se često koristi ovaj argument protiv integracije OIE, uz tvrdnju da vetar i solar izazivaju nestabilnost, a da je ispravljanje takve situacije skupi. Ipak, mora se naglasiti da OIE poput vetra i solara predstavljaju najjeftinije izvore energije, čak i pored balansiranja sa baterijama. Događaji iz prošlosti, kao što su nedavni kolaps sistema, pokazali su da ključan problem leži u lošem planiranju sistema, a ne u obnovljivim izvorima. Svakako, izazov integracije OIE na mrežu jeste realan i zahteva dosta ulaganja kako bi se takav poduhvat uspešno sproveo. OIE, poput vetra i sunca, zavise od vremenskih uslova, što znači da njihova proizvodnja može drastično varirati tokom dana, pa čak i u okviru sat vremena. U poređenju sa tradicionalnim izvorima, OIE ne mogu obezbediti stabilnu i kontinuiranu proizvodnju energije. Svakako, kada obnovljivi izvori energije funkcionišu u integrisanom i balansiranom sistemu, oni mogu doprineti stabilnosti, posebno kada se kombinuju sa naprednim rešenjima za skladištenje energije, poput baterija. Primera radi, vetar može biti nepouzdan na mikro-lokacijama, ali ako se posmatra na nivou šireg regionalnog tržišta, varijabilnost vetroparkova na jednom području može biti kompenzovana stabilnijim vetroparkovima u drugom delu regiona. Slično, solarni paneli mogu biti manje efikasni tokom zimskih meseci, ali njihova kombinacija sa hidroenergijom i skladištima energije može obezbediti stabilan tok električne energije u mrežu.
Decentralizacija i digitalizacija kao nova paradigma elektroenergetskog sistema
Decentralizacija proizvodnje energije predstavlja ključnu komponentu buduće energetske tranzicije na Zapadnom Balkanu. Ovaj koncept, koji se sve više promoviše širom Evrope, ukazuje na pomeranje sa tradicionalnih, centralizovanih elektroenergetskih sistema ka modelu u kojem građani, lokalne zajednice i mala preduzeća postaju aktivni proizvođači energije. Na Zapadnom Balkanu, gde su velike elektroprivrede još uvek dominantne, ovaj model predstavlja izazov, ali i ogroman potencijal za energetsku tranziciju i unapređenje stabilnosti sistema.
Kroz decentralizaciju, građani postaju prozjumeri – proizvođači i kupci električne energije. Oni mogu instalirati solarne panele na svojim krovovima, koristiti male vetrogeneratore ili ulagati u zajedničke energetske projekte na lokalnom nivou. U mnogim evropskim zemljama, kao što su Nemačka i Italija, prozjumeri već igraju ključnu ulogu u energetskom sistemu. U Nemačkoj, na primer, čak 75% solarnih panela je u vlasništvu građana i malih preduzeća, dok u Italiji ovaj model takođe beleži veliki rast. Decentralizovana proizvodnja ne samo da osigurava veću otpornost sistema, već i smanjuje zavisnost od uvoza energije, što je od suštinskog značaja za region Zapadnog Balkana. Dodatno, ona doprinosi uvećanju energetske bezbednosti gde u slučaju većih prekida u snabdevanju energijom iz centralnih izvora, lokalne zajednice koje proizvode sopstvenu energiju mogu nastaviti sa radom i tako umanjiti negativne posledice na širu privredu i društvo. Na Zapadnom Balkanu ovaj proces je još uvek spor, zbog nedovoljno definisanog zakonodavnog okvira, neefikasnog sistema pribavljanja dozvola i samog postupka priključivanja na sistem.
Energetska tranzicija pored ovoga podrazumeva i veliki napor na polju digitalizacije sistema, koja postaje ključni faktor u njihovom upravljanju. Da bi energetska tranzicija bila uspešna, potrebno je značajno ulaganje u nju i pametne mreže. Upotreba pametnih brojila, senzora i analitičkih softvera može pomoći u optimizaciji proizvodnje i potrošnje energije, smanjujući opterećenje na mrežu i povećavajući njenu stabilnost. Međutim, digitalizacija zahteva obrazovanje i osposobljavanje kadrova. Ako region ne bude kontrolisao softver koji upravlja sistemom, energetska suverenost postaje nebitna – kontrola digitalne infrastrukture postaje presudna za buduću stabilnost.
Zastareli koncept energetske suverenosti ne može biti održivo rešenje za izazove sa kojima se suočava Zapadni Balkan. Ovakav pristup, koji se oslanja na potpunu nezavisnost u proizvodnji i kontroli energije, suprotstavlja se realnosti u kojoj je region i dalje zavisan od uvoza energije i resursa. Stabilnost elektroenergetskog sistema može se postići samo kroz pažljivo balansiranje OIE, uz odgovarajuću infrastrukturu i regionalnu saradnju. Najveći potencijal za unapređenje energetskog sistema leži u decentralizaciji proizvodnje i uključivanju građana i lokalnih zajednica kao ključnih aktera. To ne samo da povećava sigurnost snabdevanja, već omogućava i veću fleksibilnost i otpornost sistema na spoljne šokove. Digitalizacija će takođe igrati ključnu ulogu u tranziciji ka održivom i stabilnom energetskom sistemu, dok će regionalna integracija omogućiti efikasnije balansiranje kapaciteta. Na taj način se može izvršiti postepena i pažljiva energetska tranzicija, koja će biti efikasna u kontekstu napuštanja uglja i klimatskih obaveza regiona, uz niže troškove same tranzicije.
Energetska tranzicija na Zapadnom Balkanu zahteva hrabre političke odluke i intenzivne napore na nacionalnom i lokalnom nivou. Neophodno je ubrzati ove napore, pošto region zaostaje za EU više od decenije, gde su izazovi očigledni i ne mogu se više ignorisati i prolongirati. Decentralizacija i digitalizacija predstavljaju put ka održivoj i stabilnoj energetskoj budućnosti, dok će zastareli koncept energetske suverenosti morati da ustupi mesto novim pristupima i modelima. Na kraju, ključ energetske bezbednosti leži u regionalnoj saradnji, inovacijama i uključenju svih društvenih aktera u proces tranzicije.
Autor je programski koordinator Fondacije BFPE za odgovorno društvo