Ovog 1. novembra, posmatrajući ulice Novog Sada ispunjene demonstrantima, u mislima sam se vratio Geteu i njegovom čuvenom pitanju „War ich denn nicht dabei?“ („Zar nisam bio tamo?“). Te je reči zapisao 1822. u Kampanji u Francuskoj, razmišljajući o bici kod Valmija, prelomnom trenutku Francuske revolucije. Gete tamo fizički nije bio, ali je duhom učestvovao, fasciniran idejom da probuđeni narod može da promeni tok istorije. „Bio sam tamo“, ne fizički već uverenjem da neki trenuci prevazilaze pojedince i postaju prekretnice zajedničke sudbine.
Tačno godinu dana nakon što se nadstrešnica obnovljene železničke stanice u Novom Sadu srušila, usmrtivši 16 ljudi, među kojima i dvoje dece, desetine hiljada građana okupile su se u tišini i dostojanstvu. Nesreća od 1.11.2024. postala je simbol pokreta otpora koji potresa Srbiju već godinu dana. Pod blagim suncem, ogromna masa ljudi skupila se u centru grada, obeležavajući 16 minuta tišine u 11:52, vreme kad se tragedija dogodila. Od zore su hiljade ljudi dolazile da polože cveće i zapale sveće ispred stanice, gde oštećeni betonski svod i dalje svedoči o užasu tog dana. Među njima bila je i Svetlana, četrdesetpetogodišnja žena iz Pančeva, koja je samo izustila: „Velika bol, velika tuga.“
Rušenje nadstrešnice pokrenulo je najveći talas protesta u novijoj istoriji Srbije, predvođen studentima. Za protivnike vlasti, ta tragedija postala je simbol korupcije koja prožima velike javne investicije. Protesti, uglavnom mirni, bili su obeleženi incidentima i pojačanom represijom, što je navelo Evropski parlament da usvoji rezoluciju kojom podržava pravo građana na mirne demonstracije.
Tog dana, suočen sa desetinama hiljada ljudi okupljenih na ulicama Novog Sada, osetio sam isti onaj utisak istorijskog prisustva. Ne kao nasilne revolucije, već masovne, mirne i odlučne mobilizacije. Nezadovoljstvo u Srbiji ključa već godinama: duboko ukorenjena korupcija, šokantne nejednakosti, osećaj napuštenosti običnih građana i, pre svega, trajni utisak da vladajuća elita, gluva na pozive naroda, brine jedino o sopstvenom opstanku. Nedavni protesti, bilo da su zbog životne sredine, obrazovanja ili pravde, pokazuju građansko društvo koje više ne namerava da ćuti.
Gete je razumeo da veliki preokreti ne započinju uvek na barikadama. Oni često niču iz prigušene frustracije, iz nakupljenog gneva koji naposletku pronađe svoj glas. Valmi je bio onaj trenutak kada su slabo naoružani, ali idejom nadahnuti građani uspeli da se odupru profesionalnim armijama. U Novom Sadu, to je šarena gomila studenata, penzionera, radnika i intelektualaca koja, bez nasilja ali s dosad neviđenom istrajnošću, podseća vlast na jednostavnu istinu: njena legitimnost zavisi od sposobnosti da čuje.
Vreme je toga dana bilo neobično blago. Jesenje sunce je zalivalo grad, a terase kafića i restorana, protiv svake logike, bile su pune. Mogle su se videti porodice, grupe prijatelja, usamljeni čitaoci zadubljeni u novine. Atmosfera je bila istovremeno svakodnevna i prožeta dubokim smislom, kao da se Istorija tiho provlačila među stolovima. Nekoliko ulica dalje, demonstranti su marširali, noseći transparente sa zahtevima za pravdu, transparentnost i državu koja bi napokon služila opštem dobru.
Ono što zaista impresionira jeste raznolikost te mase. Za razliku od klišea prema kojima društvene pokrete pokreću samo uzburkane manjine, srpski protesti okupljaju sve slojeve društva. Od učitelja do rudara iz Kolubare, od studenata do penzionera, svi kao da razumeju da pitanje više nije samo ekonomsko ili političko, već egzistencijalno. Srbija je na raskrsnici: nastaviti putem prikrivenog autoritarizma ili se vratiti demokratskom putu, gde bi dijalog i poštovanje institucija ponovo našli svoje mesto.
Trotoari Novog Sada, usput rečeno, nude upečatljivu metaforu. Dobro održavani, gotovo savršeno ravni, oni se oštro razlikuju od haotičnih beogradskih ulica, gde je svaki korak mali podvig. Novi Sad pokazuje da briga o detaljima nije beznačajna, baš kao što se dostojanstvo jednog naroda meri kvalitetom njegovog javnog prostora i političkog života.
Trenutno su u toku tri istrage: jedna o samoj nesreći, druga o sumnjama na korupciju tokom radova, i treća, koju vodi Evropsko javno tužilaštvo (EPPO), o mogućim zloupotrebama evropskih fondova. Ipak, za demonstrante, napredak je prespor. „Prošla je godina. Niko nije odgovarao“, žali se Tomislav, kojeg sam sreo narednog jutra. Uprkos preprekama, nada ostaje da će odgovorni jednoga dana biti razotkriveni.
Razmišljajući o Voterlouu, Gete je uvideo kobnu Napoleonovu grešku: verovanje da harizma i sila mogu trajno održati vlast. Srbija 2025. nije Francuska 1815, ali poređenje ostaje poučno. Režim koji ignoriše upozorenja, masovne proteste, opšte nepoverenje, odlazak mladih i talentovanih, rizikuje da završi izolovan, poput Cara na Svetoj Jeleni, s jedinim nasledstvom u uspomenama na propuštenu priliku.
Demonstranti u Novom Sadu ne traže revoluciju. Oni zahtevaju dublje preispitivanje društvenog ugovora. Srbiju u kojoj se može dostojanstveno živeti bez odlaska, gde korupcija više nije neizbežna, gde institucije služe svima, a ne povlašćenoj manjini. „Bio sam tamo“, dakle, ne kao učesnik, već kao svedok trenutka u kojem društvo odlučuje da preuzme svoju budućnost.
Kažu da se istorija često ponavlja. U Valmiju se nasmešila revolucionarima. U Novom Sadu, ona posmatra. Čeka da vidi da li će oni koji vladaju čuti poruku, ili će je, kao toliki pre njih, ignorisati dok ne bude prekasno.
Nekadašnji francuski predsednik Fransoa Miteran je jednom rekao, govoreći o protivnicima sovjetskog režima: „Ništa se ne može učiniti protiv volje jednog čoveka“, upozoravajući tadašnje ruske vlasti. Parafrazirajući ga, usuđujem se da pomislim kako se ništa ne može učiniti ni protiv volje stotina hiljada građana, niti protiv onog narodnog žara koji je plamteo 1.11.2025.
Autor je bio višegodišnji direktor u agencijama UN