Otpori Paradi Ponosa u Srbiji već imaju svoje jasno definisane aktere, argumentaciju i društvene snage koje ih podržavaju. Isto kao što su pokušaji održavanja parade postali tradicionalni, tradicionalni su postali i pokušaji da se ona spreči. Tako na javnoj sceni prisustvujemo jednom sukobu, koji daleko prevazilazi samo suprotstavljene aktere. On u ovom trenutku pokazuje ne samo kako se shvata korpus ljudskih prava i sloboda u Srbiji, već i kako naše društvo određuje osnovne vrednosti koje bi trebale da nas vode u razvoju.
Slika koju vidimo je prilicno mračna. Pre svega treba konstatovati osnovno – jedan veliki deo našeg društva i dalje smatra da je nasilje legalan način borbe oko društvenih vrednosti. I to ekstremnog nasilja. Ako to nasilje i nije aktivno podržano, svakako je podržano pasivno. Treba se podsetiti da je prvi pokušaj organizacije Parade ponosa, neposredno posle demokratskih promena 2000 godine, takođe nasilno sprečen.
Trebalo je da prođe deset godina da bi se neko uopšte usudio da organizuje ovu manifestaciju. Pritom, nasilja nije bilo na skupovima koji su veličali ljude koji su osuđeni ili im se sudilo za teške zločine počinjene tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Ti skupovi su obično imali većinsku podršku. Drugim rečima, otpori organizaciji Parade ponosa, pokazuju vrlo jasno da još uvek nismo napustili kulturu nasilja, koja je obeležila bar dve decenije istorije Srbije, između 1990 i 2010 godine.
Mi, nažalost, nemamo dovoljno istraživanja stvarnih karakteristika ovog kulturnog obrasca koji je još uvek veoma snažan. On uvodi pravo jačeg da odredi šta je poželjno i dozvoljeno, i po pravilu, u potpunosti ignoriše tuđe stanovište. U pitanju je, da parafraziramo francuskog psihologa Riboa, vrsta „monoideizma“, gde ne samo da ne postoji pravo drugoga, već ni pravo na drugačije mišljenje. Kultura nasilja je logičan proizvod totalitarnog mišljenja, gde egzistira samo „jedno“ i gde se svaki pokušaj afirmacije suprotnosti, vidi kao subverzivan za društveni poredak i mora se eliminisati.
Ako pažljivo razmotrimo retke iole koherentne argumente protiv održavanja Parade ponosa u Srbiji, videćemo da se oni uvek svode na ideju o neprihvatljivosti „drugog“ mišljenja i ponašanja na javnoj sceni. Sve sto se „velikodušno“ nudi je da to ostane u sferi privatnosti, da ne bi ugrožavalo utvrđenu sliku društva. Ali u slučaju Parade ponosa, to „drugo“ izaziva i jedan snažan strah, koji se ne može objasniti, ako ne uzmemo složene psihološke mehanizme, koji se uvek pojavljuju kada je u pitanju seksualno ponašanje.
Iako je seksualno ponašanje postalo tema javne rasprave u modernom društvu, ona je još uvek velikim delom tabuizirana, odnosno prilično jasno je određeno o čemu se ne sme razgovarati. To mnogi propuste da uoče, zatrpani seksualnim savetima u medijima i pseudonaučnim istraživanjima po tabloidima, koji imaju verne čitaoce. Još je Vilhelm Rajh govorio o seksualnim slobodama koje ugrožavaju naopaku strukturu građanskog društva. Ne ulazeći u ovu i danas provokativnu tezu, jasno je da se u modernom društvu, seksualne slobode uvek suprotstavljaju takozvanim tradicionalnim porodičnim vrednostima. Svaki pokušaj javnog ispoljavanja većeg stepena seksualnih sloboda, ne shvata se kao reafirmacija nečijeg ljudskog prava, već kao namerna i drska provokacija, kojom se želi „uništenje društva“! Pritom besna kritike takvih pokušaja, sjajno pokazuju pravu srž problema.
Nesposobni da slobodnije govorimo o vlastitoj seksualnosti, uplašeni od potisnutog u nama i zatvoreni u tradicionalne obrasce javnog ponašanja, panično reagujemo na svaki pokušaj otvaranja te teme, što govori o snazi otpora da se stvari promene. Po magijskom obracsu da ono o čemu se ne govori, ne postoji, mi se pravimo da ne postoji i ono što očito postoji svuda oko nas. I što je uvek postojalo. Parada ponosa nas samo konfrontira sa onim što ne želimo da znamo.
Konacno, akteri direktnog nasilja kojim se ovakve manifestacije pokušavaju da spreče su one grupe i organizacije koje svoju totalitarnu političku orijentaciju i ne kriju. Njihova ekstremna netolerancija prema drugačijem mišljenju samo se vešto maskira parolama o „zdravoj porodici“. Oni su netolerantni prema svakom drugačijem mišljenju, ne samo ovom. Ovo je izabrano jer više ugrožava dominantne društvene obrasce, pa zato nasilje deluje „logičnije“. Ne treba zaboraviti da je nacistička ideologija direktno proganjala „seksualne pervertite“, slala ih u koncentraciona logore u cilju „čišćenja društva“. Taj program je na svom početku doveo do ubijanja teško mentalno oštećenih nemačkih građana. To i jeste logična konsekvenca ideje o „čisćenju društva“.
I tako je sve što se dešava oko Parade ponosa dobra slika našeg društva. Odlično merilo naše tolerancije na različitost, kao osnove tolerancije uopšte. Ako u susednoj Hrvatskoj sto pedeset učesnika parade izazove gnevne reakcije hiljada kontraučesnika, isto se može očekivati i kod nas. Na prostoru, na kome se drugome često ukida i pravo da postoji, teško se može očekivati da će kultura nasilja tako lako da ustukne i dozvoli javno ispoljavanje seksualne raličitosti. Možda će parade postepeno da izazivaju sve manje otpora ali će još dugo stati glavni problem; kako da se naučimo da prihvatimo da drugi ne mora da nam bude jednak da bi ga prihvatili. Ljudsko društvo može da počiva samo na jednakosti razlika a ne ignorisanju razlika.