Namere plemenite, efekti nikakvi

Reč je, naravno, o reakciji na akciju Fonda B92 i peticiju „Glasaj za bebe“ koju je potpisalo 120.000 građana.

„Namere su, verujem, dobre – da se smanji trošak roditeljstva – ali će efekti primene takvog zakona, ako bude usvojen u Skupštini, biti bitno drugačiji od nameravanih“ kaže za Novi magazin Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i jedan od naših najvećih stručnjaka za javne finansije.

„Protiv ukidanja PDV-a najpre postoji jedan načelan razlog“, nadovezuje se Milica Bisić koja je kao pomoćnik ministra finansija Božidara Đelića u vladi Zorana Đinđića bila zadužena za reformu poreskog sistema, danas profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju. Svi porezi na potrošnju – a takav je i porez na dodatu vrednost – regresivni su po svojoj prirodi, što znači da oni bolje stojeći građani plaćaju manje u odnosu na svoj dohodak nego siromašniji. Drugim rečima, kaže Bisić, ukidanje PDV-a (znatno) više će koristiti bogatijima jer je vrednost opreme i hrane koje oni kupuju mnogo veća od onoga što kupuju (manje ili više) siromašniji slojevi stanovništva.

Pored ovog načelnog, još je većeg praktičnog značaja jedan konkretan razlog. I Milica Bisić i Milojko Arsić tvrde, naime, da ukidanje PDV-a neće dovesti do pojeftinjenja bebi opreme. „Reč je o proizvodima koji se često menjaju, pa čak i ako u jednom trenutku, zbog ukidanja PDV-a, cena nekog artikla padne, vrlo brzo će proizvođači izbaciti nove, slične, ali sa drugom, tj. višom cenom. Ili će jednostavno, tamo gde su proizvodi standardniji (recimo kod pelena), sa ovim ili onim obrazloženjem izbaciti nove cene, tj. one po kojima mogu da ih plasiraju na tržište.

„To što će biti više novca za proizvođače, da se razumemo, i nije nešto loše, naprotiv“, kaže Milica Bisić, „mada će“, primećuje, „u slučaju kad je reč o uvoznoj opremi (a nje kao što je poznato ima mnogo) korist izvući proizvođači u inostranstvu – samo želim da istaknem da ukidanje PDV-a neće izazvati željene posledice. Tačnije, doći će do smanjenja prihoda države, ali njihov glavni cilj, pad cena bebi opreme, neće biti ostvaren“, naglašava naša sagovornica.

Kao primer koji to potvrđuje Milica Bisić navodi računare gde je takođe posle mnogo halabuke, navodno u ime potrošača i dostupnosti računara najsiromašnijima, sprečena namera vlasti da se PDV poveća sa osam na 18 odsto (koliko iznosi, da podsetimo, tzv. opšta stopa). Da li je to dovelo do pada cene računara? Nije. Cene su istina pale, ponegde i drastično, ali to nije posledica nižeg PDV-a, nego savremenije tehnologije i povećane konkurencije.

Izgleda da su ovakav razvoj situacije naslutili i sami predlagači pa su svom prvobitnom zahtevu, smanjenju PDV-a, dodali i ono što u početku uopšte nisu ni spominjali – ograničenje trgovačkih marži. „Kontrola marži je antitržišna mera, problem visokih marži ne rešava se njihovim prisilnim ograničavanjem, nego jačanjem konkurencije, a i suprotno je politici konkurencije koju traži Evropska unija“, kaže Arsić.

Pored toga što ne pogađa svoj osnovni cilj, ukidanje PDV-a na hranu i opremu za bebe ima i svoje „kolateralne“ negativne posledice, kažu naši sagovornici. Prvo, uvođenje raznih izuzeća i specijalnih režima za sobom povlači nova, slična, čime poreski sistem postaje komplikovan i netransparentan, što otežava njegovu primenu, a olakšava zloupotrebe i korupciju. Drugo, to izaziva povećanje administracije. Recimo, kaže Bisić, kad je reč o opremi za bebe „mora se napraviti lista proizvoda koji su oslobođeni PDV-a“. Ima ih, kako se procenjuje, bar stotinjak. To znači angažovanje ljudi (čitaj činovnika) koji će to da urade, pa pravnika da to pretoče u zakonske norme, pa tržišnih inspektora da kontrolišu situaciju na terenu, itd., što je poseban paradoks – prihodi države će biti smanjeni, a poslovi povećani. A ovamo se traži smanjenje državne uprave i javnih rashoda.

Konačno, postavlja se pitanje da li uopšte cena opreme za bebe ima uticaja na odluku da li će neko imati decu ili ne. Stručnjaci za socijalnu politiku ističu da na to odlučujuće utiču opšti ekonomski i socijalni uslovi – zaposlenost, visina plate, stambene prilike, dostupnost predškolskih ustanova i slično. (Visoke) cene benkica, pelena i kašica, kolica, u tom pogledu ne igraju nikakvu ulogu. Ni stručna literatura niti praksa razvijenih zemalja ne daju nijedan primer gde se preko PDV-a vodi socijalna politika. „Kao što skupoća opreme nije smanjila natalitet, tako ga ni jeftinoća neće podići. Koga je visok PDV odvratio od rađanja dece“, pita Milica Bisić.

„Maks Plank institut iz Minhena radio je istraživanje u kojem je utvrđeno da državni podsticaji vrlo malo utiču na natalitet, već da su u tom pogledu značajniji stilovi života, neke društvene vrednosti i slično. A ako se želi pomoći onda je bolje da se to radi kroz olakšice zaposlenim majkama, recimo kroz fleksibilnije radno vreme, besplatne jaslice i vrtiće za najsiromašnije…“, kaže Arsić.

„Ukoliko se zaista efikasno želi pomoći roditeljima najbolje je da se proširi i pojača ono što se već radi u nekim gradovima u Srbiji – da svako novorođeno dete dobija paket neophodne opreme i/ili neki novčani iznos. To će dobrostojećim roditeljima omogućiti da se odreknu pomoći, pa će tako biti još više za one kojima je podrška zaista neophodna. Ukidanjem PDV-a i ograničavanjem marži najviše se pomaže najbogatijima, jer oni najviše i kupuju“ kaže Milica Bisić.

Arsić primećuje i da je trenutak u kojem je akcija pokrenuta vrlo dobro odabran. Sve se dešava uoči izbora kada političari ne smeju – bar ne javno, što dosadašnje reakcije uostalom i potvrđuju – da se suprotstave ovom zahtevu da ne bi bili optuženi da su „antibebi“ nastrojeni, kao što su zahtevu mogli da se odupru 2008. godine kada je prvi put postavljen. „Bilo bi mnogo bolje“, zaključuje Arsić, „da je i ovog puta učinjeno kao u akciji za nabavku inkubatora, dakle da su prikupljana sredstva od privatnih donatora i tako napravljen fond iz kojeg bi se direktno pružala pomoć siromašnim porodicama sa bebama, odnosno onima kojima je pomoć zaista potrebna“.

Smanjenje PDV-a na opremu za bebe takođe smanjuje državne prihode, što je apsurdno u situaciji kada državni deficit iznosi više od pet odsto BDP-a, a javni dug ide ka 50 odsto bruto domaćeg proizvoda. Dok sve zemlje u Evropi, računajući i one sa boljim stanjem u javnim finansijama nego što je to slučaj u Srbiji, povećavaju poreze, u Srbiji bujaju ideje o smanjenju poreza! U situaciji kada je fiskalni deficit vrlo visok i ne pokazuje tendenciju smanjenja već četvrtu godinu, primerenije bi bilo smanjenje broja proizvoda koji se oporezuju po nižoj stopi PDV-a, a ne povećanje njihovog broja, ocenjuje Arsić. Štaviše, smanjenje prihoda od poreza na dodatu vrednost moglo bi da umanji raspoloživa sredstva za programe socijalne pomoći koji su direktno usmereni ka siromašnijim građanima.