Kada je platila račun za struju, telefon i druge komunalije, iz pošte u centru Beogradu izašla je Marija Muratović (66). Sela je na klupu da malo odmori, pa – računa ona – da polako krene natrag na posao. Sat vremena dnevne pauze za ručak je isticao, a gazda Veterinarske ustanove u kojoj radi ne toleriše kašnjenje. I ništa ne bi bilo čudno, da gospođa Muratović nije u penziji već šest godina.
Ona svaki dan u osam sati ujutru odlazi na posao i na prijemnom odeljenju se javlja na telefon.
Naravno da nije prijavljena, to je i jedini razlog zašto je dobila prednost na poslu u odnosu na mlađe ljude.
“Ako mi pokažete kako sa 28.000 dinara mesečeno da platim sve račune, napunim frižider, i da još preostane para unuci da kupim majicu ili šorts, ja ću momentalno dati otkaz i otići na Kalemegdan da se družim sa drugim penzionerima”, priča Marija, koja je radni vek provela kao nastavnik srpskohrvatskog jezika.
U letnje vreme iza frižidera iz kojih se prodaje sladoled mahom sede gospođe čija je lična karta još davnih godina izbeledela. Iza jednog od njih, pod senkom promotivnog suncobrana, na temperaturi blizu 40 stepeni stajala je postarija žena. Njene duboko, u lice, urezane bore, i proređena bela kosa kao sneg otkrivali su da je prešla sedmu deceniju života. Leva ruka joj je bila u gipsu, pa se kultruno izvini jednoj mušteriji što nije u stanju da joj otvori sladoled.
“Radim do ponoći, poslednji autobus za Žarkovo je deset minuta kasnije. I tako sam, kao i svake večeri trčala na stanicu pre dve nedelje i pala. U ruci sam nosila sladoled za unuka”, prepričava nezgodu koja je pogodila.
Njen posao je sezonski. Nije mogla zbog povrede da odsustvuje sa posla tri meseca. Nije taj luksuz mogla da priušti jer njena razvedena ćerka, diplomirani stomatolog, nikako ne uspeva da nađe posao, a njena unuka ima 12 godina. Njih troje žive pod istim krovom u stanu reda i veličine 32 kvadarata.
Otkrila je da je ceo radni vek radila kao bankarski službenik.
“Sve je više porodica u Srbiji koje žive ne samo od penzija najstarijih ukućana, nego i od njihovog honorarnog rada…”
… – Žalosna, žalosna istina! Zemlja tvrda, a nebo visoko…
Mnogi su sanjali o Americkom zivotu u Srbiji. Sada ga dobijate malo po malo. Pozdrav iz okoline Chicaga.
Dolaze nam bolji dani! Juče, na godišnjicu vlade, čusmo ohrabrujući podatak da se broj nezaposlenih u Srbiji smanjio za nekoliko procenata. Ne znam samo ko je izvor i da li su svi nezaposleni prijavljeni na birou ili su “otpisani” zbog neredovnog javljanja. Mene je živ sram pojeo nedavno. Iako i suprug i ja radimo svakodnevno, ne primamo plate redovno, pa sam došla u situaciju da mi roditelji, koji su u osmoj deceniji, a ja u šestoj, daju novac da kupim naočare za čitanje.
Ipak, nada poslednja umire.
Raspon izmedju najmanjih i najvećih penzija bi trebalo postupno smanjiti. Naprimer, može da se ‘zamrzne’ povećanje 1/3 najvećih penzija, a poveća 10% najnižih penzija, pogotovu ‘minimalne’ koja je samo oko 13.000din. Država mora da povede više računa o najsiromašnijim penzionerima, a smanji primanja najbogatijim, koji ionako imaju previše.