Zavisnost od klađenja leči se kao i alkoholizam ili narkomanija. U lečenju učestvuje cela porodica. Kockar lečenje počinje u bolnici, nastavlja u rehabilitacionoj grupi, posle čega se uključuje u klub zavisnika od kocke, gde su ljudi koji su prošli kroz identične probleme.
Lečenje patoloških kockara u najboljem slučaju može da se završi za dve godine.
Nema preciznih podataka o razmeri ove epidemije. Na lečenje se javljaju najčešće ljudi stari 30 do 40 godina, ali ima i dvadesetogodišnjaka. Najmlađi pacijent imao je svega jedanaest godina.
Zavisnici od klađenja uglavnom pripadaju srednjem sloju. Na lečenje odlaze kada upadnu u probleme koje ne mogu da reše i kad ih na to natera porodica.
Tipičan patološki kockar počinje sa manjim ulozima. U početku veruje da ima više sreće od ostalih i da nema sistema koji ne može da pobedi. Ako od starta dobija, to ga ponese i vremenom ne može da se zaustavi. Posle faze dobitaka uvek sledi faza gubitaka. Igrač tada povećava ulog, veruje da gubitnička faza samo što nije prošla.
Sujeveran je, sve mora da bude isto kao kada je dobijao: ista kladionica, isti sto… Treća faza je faza očajanja i depresije, kada se kockar otuđuje i opsednut je samo jednom idejom – kako da povrati izgubljeni novac.
Nijedna institucija, pa ni udruženje priređivača igara na sreću, nema ni okvirnu evidenciju o broju “zagrejanih” za klađenje. Neke procene, ipak, kažu da je taj broj nadmašio milion duša. Oni se klade od jedan do sedam puta nedeljno i to bukvalno na sve – od broja golova, preko pobede u gostima, do broja žutih kartona. Igraju se i sve lige – od treće turske, do španske Primere i engleske Premijer lige.
I uplate su raznolike: od 200 dinara po tiketu do 1.000 evra! Maksimalan dobitak u većini kladionica je 500.000 dinara po tiketu.