Otišli smo, Vladan Batić, Dragan Milovanović i ja, u Kulu, gde je kasarna JSO. Tamošnja atmosfera je odisala zatvorenošću i lojalnošću jedinice staroj ulozi u Miloševićevoj ratnoj eri. Razgovarali smo sa vođama pobune – ovo je (da je u pitanju pobuna) bio moj stav. Većina u komisiji je kod pisanja izveštaja vladi stala na stanovište da se radi o nesporazumu, međusobnom nerazumevanju vlade i JSO, kaže Veselinov za Danas.
Izveštaj je, kako navodi, na vladi usvojen sa njegovom rezervom na kvalifikaciju o prirodi istupa „beretki“.
Moj stav je bio da se radi o oružanoj pobuni, a da JSO treba rasformirati. Na svom stavu nisam insistirao i nisam zahtevao da bude u izveštaju obrazložen, jer mi je Đinđić rekao da ministar policije Dušan Mihajlović nema jedinicu za kontranapad. Na vojsku se nismo mogli osloniti, jer su „Kobre“ bile pod Koštunicom. Jedinica je rasformirana kasnije kada je stvorena nova dovoljna kritična masa policijske sile sa antiterorističkom brigadom i Žandarmerijom.
Prema njegovim rečima, i tada je uži krug političkih vođa iz DOS-a bio načisto s tim ko politički štiti pobunu, ali su već bili podeljeni na liniji Đinđić-Koštunica i deo DOS-a je bio uz Koštunicu.
Veselinov kaže da je tada nakratko strahovao da bi vlada mogla biti napadnuta.
Siguran sam da bi u tom slučaju Đinđić išao na konačan sukob – na poziv lojalnoj policiji i građanima da izađu na ulice i odbrane 5. oktobar. Takav rasplet ne bi odgovarao Koštunici. Vojska bi se pocepala, i na kraju bi on bio u vazduhu bez odbrane. Takav rasplet ne bi odgovarao ni nama u vladi, jer bi neminovno došlo do nasilja. Jednom sam ovo iznuđeno rešenje pomenuo Đinđiću, ćutao je. Hteo je miran rasplet, makar po cenu naših privremenih kadrovskih žrtava. Prva žrtva je bio Goran Petrović, dotadašnji šef tajne službe, veran našoj vladi. Sada mi je to još više krivo nego onda, ali Đinđić nije video bolji izlaz. Njegovu tadašnju odluku više poštujem od svog sadašnjeg jeda, kaže nekadašnji ministar pojloprivrede.
Upitan o sadašnjoj istrazi o pobuni JSO, Veselinov kaže da pobuna još nije završena.
Metak koji je ubio Đinđića još leti. Cela mreža nije razotkrivena. A ona je samo deo preživele Srbije koja sanja da vlada nekontrolisanim nacionalnim barjakom, bezakonjem i izdržava se kriminalom. DOS-ova vlada je pala šest meseci posle Đinđićeve smrti, ali je, zapravo, njen pad započeo već u oktobru 2000. Pobuna „beretki“ 2001. nije bila presudna za pad vlade u 2003. godini, kao ni njihova privremena abolicija miroljubivim Đinđićevim manevrom, koji ga je koštao života. Koren pobune, i pada DOS-ove vlade, leži u arhaičnoj i reakcionarnoj ideologiji unitarne i velike Srbije, i odbrani primitivne elite na vlasti patrijarhalnom osvetom jačom od prava, sudova i civilne države. Ta Srbija, koja se 2003. radovala Đinđićevoj žrtvi, živi i sada.