Mnoge stvari ne može da ispriča ni sam, danas sedamdesetpetogodišnji Dragoslav Šekularac. Zvanično druga Zvezdina zvezda, po mnogima najveći fudbalski talenat sa ovih prostora svih vremena. Nemali broj poznavalaca tvrdi da je bio i najbolji fudbaler svih vremena sa ovih prostora.
LOŠA PROBA I PRVI UGOVOR: Početak baš i nije mnogo obećavao.
“Otišao sam na probu. Bio sam i tada samouveren i ubeđen da ću proći. Međutim, prošli su moji drugari iz škole Zoran Petrović i Miroslav Rede, koji su kasnije postali vaše kolege novinari. Petrović se opredelio za odbojku i dugo godina je bio reprezentativac Jugoslavije. Potom je postao novinar Sportskih novosti i Sportskog žurnala. Rede je posle prešao u Partizan, a po završetku karijere bio novinar.
Vaš kolega Dobrosava Popović Singa, sa kojim sam igrao fudbal, nagovorio je Dimitrija Milojevića, čuvenog čika Mitketa da mi pruži još jednu šansu i – iskoristio sam je. Zapravo, tada su a danas možda još više, treneri mlađih kategorija pravili velike greške. Ne može se sa sigurnošću proceniti ko je sa 12 godina talenat a ko nije. Dečak u tom uzrastu može biti bucko, nizak rastom, kao ja što sam bio, a za pet – šest godina možda će biti mršav, visok.. Treba sa decom raditi, učiti ih, verovati u njih i vreme će pokazati kome će fudbal biti profesija a kome hobi”, priča Šekularac za Novi magazin.
Sa nepunih 17 godina postao je prvotimac Crvene zvezda, nije napunio ni osamnaestu a već je bio reprezentativac one velike Jugoslavije. U Zvezdi su tada igrali Rajko Mitić, Branko Stanković, Predrag Đajić… U reprezentaciji su ga čekali Vukas, Vasović, Veselinović…
A malo je nedostajalo da od prvog ugovora sa Crvenom zvezdom ne bude ništa.
“Pričalo se i pisalo svašta. I tada i dan – danas. Istina je da sam se u to vreme ‘kešao’ na tramvaj da dođem na trening, a voleo sam i onda lovu. Znali su to i u klubu i pare za prvi ugovor dali mom ocu. Ja se naljutio i nisam dolazio nedelju dana na trening. Kada su me posle nekog vremena našli iz kluba i pitali zašto me nema na treninzima ja im odgovorio da tamo meni i nije mesto već onom kom su dali pare”, priseća se Šekularac.
Srećom po njega, ali i fudbal, Šekularac se vratio na teren i ostaće zapamćen za sva vremena kao najbolji dribler, najbolji paker … druga Zvezdina zvezda… Igrači koji su ga čuvali, priča se, išli su za njim i u svlačionicu. Fudbaler Štutgarta ga je “čuvao” dok je pričao sa njegovim saigračem golmanom i posle te utakmice ostavio fudbal, fudbaler Partizana ga je pratio i na atletskoj stazi…
“Za dobrim konjem se i prašina diže. Bilo je tu i preterivanja, ali nikada nisam demantovao pisanja, priče po čaršiji. Voleo sam da budem u centru pažnje. Naravno, prijala mi je slava, popularnost i sve što uz to ide”, priznaje Šekularac.
UTAKMICA KARIJERE: Vrhunac fudbalske karijere bio je 1962. godine na Svetskom prvenstvu Čileu, utakmica sa Urugvajem najbolja u karijeri.
“Na toj utakmici trener mi dao zadatak da čuvam njihovog najboljeg igrača. I povedoše oni sa 1:0. Vidim ja da to ne ide kako treba i samoinicijativno krenem napred, namestim dva gola i mi pobedimo sa 3:1. Novinar Frans fudbala me ocenio sa 11, a to nešto znači”, više komentariše nego što pita Šekularac.
Ta 1962. godina je bila ključna u fudbalskoj, njegovom životu.
“Posle izvanrednih igara na tom Svetskom prvenstvu i slave, dođe i ponuda Juventusa. Vlasnik kluba Anjeli dođe u Jugoslaviju, u Beograd, u Metropol, ali ne da prodaje Fijat ili kupuje Zastavu, već zbog mene. I tu nastane problem. Rukovodstvo države mi je to uzelo za zlo, nisu me pustili u Juventus. Da sam tada otišao u Italiju napravili bi oni, možda, od mene gospodina čoveka. A imali su strašan tim. Sivori ti je kao danas Mesi, Čarls Špic, visok, dušu dao za moje centaršutove. Nisam imao nikoga da me posavetuje, a pored mene su leteli milioni, kamioni, avioni… I kako to biva, jedno zlo nikada ne ide samo. Dođe ona utakmica u Nišu, sudiji Tumbasu debi, hoće da gradi ime na meni. Isključuje me, meni pukne film i … ostalo je istorija”, priseća se Šekularac.
Udarac sudije Tumbasa koštao ga je 18 meseci neigranja. Bio je to kraj jedne blistave igračke karijere.
TRENER: Vrhunac trenerske karijere bio je opet, a gde bi drugo – u Zvezdi. I opet mu je temperament pomogao, ali još više odmogao.
“Napravili smo odličan tim, osvojili duplu krunu, dobili Keln u prvoj utakmici sa 2:0 i onda dozvolim da na revanš odemo kao na vašar, sa ženama, devojkama, ljubavnicama. I – izgubimo. Meni ‘pukne film’, udarim redara, kazne me sa osam utakmica. U klubu su to jedva čekali, sam sam otišao i rekao da ću da odem ako mi daju 130.000 maraka. Jedva su dočekali. Kasnije mi je jedan od članova Uprave kluba rekao da su oni bili spremni da mi plate i 400.000 maraka. Ali, nije sve u parama. Taj tim je posle preuzeo Ljupko Petrović i osvojili smo titulu u Bariju. Ne kažem da bih je i ja osvojio, jer ja nisam dozvoljavao da mi se iko meša u sastav tima, da mi sedi na klupi, ali… Bio sam na dobrom putu”, tvrdi Šekularac.
DANAS: Pitanje gde je i šta radi danas, da li je aktivan u svojoj Zvezdi, preduhitrio je telefonski poziv. Dušan Maravić, bivši fudbaler Crvene zvezde, poziva ga da bude član Skupštine kluba. Nenamerno, instinktivno, prisluškujemo. Objašnjenja, bez pitanja daje sam Šekularac: “Zovu me da budem član Skupštine kluba. Hvala im. Ne treba meni to. Samo neka me poštuju, to jest ono šta sam dao Zvezdi. Šta ću ja tamo? Znam sebe, planuo bih, rekao im istinu, a nju niko ne voli da čuje, pogotovu ovi mladi. Oni misle da sve znaju, umeju. Neću da im smetam, a ni oni meni… Živim kao i svi penzioneri. Igram, šah, karte, popunjavam tikete… Mnogi bi rekli šta će Šeki ovde u kladionici, a ja sam ovde našao mir, tišinu, opušten sam. Ne patim što nisam milioner, živim od penzije. Para nisam imao dovoljno ni onda kada sam ih imao, nemam ih ni sada. Bolestan sam, mnogo sam bolestan, kičma, noge, srce, šećer… Ali ne žalim se i ne idem kod lekara tako često. Idem samo kada moram, kada me odnesu”.
Kada sve sabere i oduzme Šekularac priznaje da je grešio, ali…
“Žao mi je, mnogo mi je žao. Pravio sam mnogo gluposti, a nisam bio ni glup, ni nepismen. Naprotiv. Bio sam inteligentan, obrazovan, kulturan, džentlmen …. Ali moj temperament je sve to u deliću sekunde poništavao. Zbog tog mog temperamenta mnogo toga sam izgubio. Ali da nije bilo njega ne bih, sigurno, ni bio fudbaler kakav sam bio i zato sve opraštam Šekularcu”, sa šeretskim osmehom završava priču čovek koji je tako mnogo dao srpskom fudbalu.
Šekijeve legende
RAJKO MITIĆ: Tokom dva – tri sata koje smo proveli sa Dragoslavom Šekularcem, malo, malo pa se jedno ime ponavljalo – Rajko Mitić: “Rajko je bio ne prva već jedina prava legenda Crvene zvezde. A kako mu se Zvezda i društvo odužili? Umro je gladan. Ja to mogu i smem da kažem. A tada ni Zvezda ni država nisu bili siromašni, bilo je para. Ogrešili su se i o Bori Kostiću, a kako je završio Žika Jeftić? Bruka!”
BERNARD VUKAS: Na pitanje ko je najbolji fudbaler Šekularac najpre diplomatski odgovara da je nemoguće upoređivati fudbal “onda i sada”, da je nemoguće porediti Pelea i Mesija, ali na kraju priznaje:
“Za mene je najbolji fudbaler Jugoslavije Bernard Vukas, centarfor Hajduka. Zamerali su mi to, što sam ga stavio na prvo mesto, ali ja i dan-danas tvrdim da je bio najbolji. Posle njega Mitić i Bobek, pa tek onda Džajić i ja.”
ZORAN MILADINOVIĆ: Priseća se Šekularac da su nekada navijači Crvene zvezde i Partizana išli zajedno na utakmice a posle njih se i vraćali, prepričavali svaki detalj, zadirkivali jedne druge, ali bez zle krvi, svađe, tuče. Družili su se i fudbaleri.
“Moji odlični prijatelji bili su Šoškić, Kovačević, braća Milutinović, Miloš i Bora. Sa Milošem sam proveo fenomenalnu godinu u OFK Beogradu, kada je na Karaburmi bilo više gledalaca nego na utakmicama Zvezde i Partizana. Najveći prijatelj bio mi Zoran Miladinović. Neretko smo zajedno ludovali noću, a jednom se dogovorimo i da na prvenstvenoj utakmici dodajemo jedan drugom loptu. Možete samo da zamislite kako je to izgledalo kada fudbaler u crno-belom dresu doda loptu igraču u crveno-belom i ovaj umesto da da gol vrati mu je. Bila su to neka druga vremena, fudbal je tada bio više od igre, ali ne zbog para”, seća se Šekularac.
Fudbalski skor
Kao prvotimac Zvezde Šekularac je debitovao 6. marta 1955. i do 5. juna 1966. odigrao ukupno 375 utakmica, od toga 156 prvenstvenih. Postigao je 119 golova. U crveno-belom dresu pet puta je osvajao državno prvenstvo – 1956, 1957, 1959, 1960. i 1964. godine.
Po odlasku iz Zvezde sezonu 1966/67 igrao je u SR Nemačkoj za ekipu Karlsruher SC. Potom se na jednu sezonu vratio u Beograd i igrao za OFK Beograd.
Ponovo 1969. napušta zemlju i sa malom pauzom 1972. igra u Kolumbiji, prvo za Santa Fe, pa Los Millionarios de Bogota i FC America iz Kalija. Igrao je i u Dalasu (SAD).
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je ukupno 51 utakmicu, dve za mlade, osam za omladinsku ekipu i 41 za seniore.
Nekoliko godina u Zvezdi je kao trener radio sa omladinskim ekipama, a 1982. se uključio u rad s prvotimcima. Naredne godine je završio trenersku školu, a 1984. odlazi kao trener u Gvatemalu. Zvezdu je vodio od 1989. do 91, a potom otišao u Meksiko.
Bio je sportski direktor beogradskog Obilića 2002, a 2005. je predvodio Bele Orlove u Torontu.