Jugoslavija je na nogama!

Prenosimo autorski tekst Feđe Štukana za portal protest.ba.

Neverovatna je čitava ta priča. Neverovatna i prelepa. Puna je nekakvih divnih i čudnih preokreta. Počelo je pre godinu i po, kad je Jelena Paunović zamolila ljude na Facebooku da se pomogne beskućniku Ramizu i njegovom psu.

Unajmljivao sam garažu u Alipašinoj ulici i pomislih – ok, izbaciću auto vani i primiti čoveka, bar dok veliki snegovi ne prođu i dok mu ne nađem bolji smeštaj. Kad smo ga smestili, nazvao sam gazdaricu da joj saopštim da su čovek i pas u garaži, da nemaju gde da spavaju, i da će biti tu koji dan. Međutim, rekla mi je da moram ključeve od garaže vratiti odmah, i da nema šanse da će u toj garaži biti beskućnik. Komšiluk je već bio na nogama: “Nećemo klošara ovde, da nam smrdi i krade, Allaha mi!” Srećom, imam garažu i u Titovoj, u privatnom vlasništvu, u kojoj držim motor i opremu za skakanje i letenje, koja je puna mojih gluposti. Ipak, uspeli smo da napravimo razmeštaj i da uvalimo jogi-dušek i plinsku peć. Od tada njih dvojica tu i žive.

Šok i neverica: Našao sam smeštaj za beskućnika

Pre tri meseca je Loris Gutić zalepio na Wall sliku novog beskućnika – Dževada sa psom. Nazvao sam Lorisa i rekao: ‘Hajmo iznajmiti garažu, smestićemo ih u garažu’. Ideja je činila izvodljivom tada. Otišao sam na internet oglasnik i zapisao na papir sve adrese i brojeve telefona vlasnika garaža za iznajmljivanje, na području Sarajeva, tačnije 24 garaže, i počeo da zovem. Pitao sam ljude da li im je bitno šta ću da držim u garaži, uglavnom je odgovor bio: “Drži bilo šta, samo da nije droga”.

Držanje droge u garaži bilo bi, ispostavilo se, puno manje zlo od držati beskućnika u garaži. Krenuo sam “po adresama”, njih 19 u prvom danu. Nudio sam više novca nego što su tražili, onda duplo više, a onda sam govorio da sami predlože cenu. Jednostavno, ni za koje pare ljudi nisu hteli pomoći čoveku. Sutra sam nazvao i ostale vlasnike, ali uspeha. Očajan, stavim u oglas da želim iznajmiti garažu u koju ću smestiti beskućnika i psa, i platiću 120 KM (cca 60 eura) mesečno. To je bio očajnički potez, nisam polagao nikakve nade u uspeh.

Dva-tri meseca kasnije, iz Nemačke se javlja žena, koja je pročitala moj oglas i želi nam iznajmiti – ne garažu, nego garsonjeru za beskućnika i spušta cenu na 100 KM mjesečno. Šok i neverica. Nemam pojma šta da radim sad, jer iskreno nemam dinara, a našao sam čoveku smještaj. Ponovo očaj.

Facebook status: “Našao sam smeštaj za beskućnika, 100 KM mesečno, hoće li neko da pomogne?” Već se osećam glupo. Nakon dve minute, kolega padobranac Mirva: “Evo jedna kirija od mene.”, Arnan: “I jedna od mene.”, Dina: “Tri od mene.”, Suad, Krepo, Željko, Amela, Jasmina, Brane, Edin, Refa, Jasmina, Adela, Sanela… i inbox (elektronsko poštansko sanduče) mi se lagano puni, kao i račun u banci koji sam dao. Zoka, Đuro, Tomo, Boris, Pero, Igor, Nedeljko, Aldin, Duca, Selma, Amra, Vilko, Mateja, Amalija…

Deca ga se stide

Dan kasnije, sretan odem do beskućnika Dževada, koji živi u ruševini bez krova i prozora, da se predstavim i da mu kažem da su neki ljudi udruženim snagama uspeli da mu obezbjede život dostojan čovjeka. On u neverici seda sa mnom u auto i ja ga vodim u novi život – da mu pokažem stan! Čiko kroz suze prepričava život.

Dževadovi ćerka i sin okreću glavu od njega kad ga vide na ulici da prosi, ne daju mu pare, stide ga se. Granata mu je raznela pola noge i jedva hoda i pogodio ga je snajper u kuk, ali srećom, novi stan je samo jednu stanicu od mesta gdje prosi – radi. Kombijem gradskog prevoza koji staje tik pred garsonjeru. Čiku sam vratio na radno mjesto i rekao da ću sutra doći u 11 sati da ga pokupim, jer pre toga moram da mu namestim stan. (Preko maila gazdarica se nudi da mu “na naselje” pokloni posuđe, ormar, krevet, samo da ja sutra dođem ranije da sve to spustim sa sprata iznad.)

Na Facebook-u ljudi nude deke, plinske boce, peć, hranu za pse. Vozim po gradu i tovarim sve te stvari u auto. Naveče pre spavanja koji put proverim da neko nije obio auto i maznuo stvari. Zapravo nisam ni spavao te noći od nekih dobrih misli. Pošto sam bio budan, rano ujutro krenem prema garsonjeri da to polako sredim, ali svratim prvo do Dževada. Tek da vidim kako je, je li uzbuđen i tako to. Vidim ga kako prelazi cestu, prolazi pored mene i onako u prolazu, ovlaš, preko ramena mi dobaci: “Neću ja da živim tamo”, i ode. Teško mi je da sad prepričam svoj osećaj u tom trenutku. Osećao sam se otprilike kao moron. Kao da mi je neko u trku zveknuo šamarčinu i pobegao, a ja nemam pojma šta mi se dešava. I tako jedno deset minuta. Stojim nasred ceste. K’o tele. I prva rečenica koja mi pada na pamet je – Ma, nema veze, bar je dobra priča.. Druga rečenica je bila: “Ovaj čovek je potpuno u pravu. Zar je trebao da zameni slobodu za jebeni stan, kao što smo svi mi ostali uradili?’

Bez mržnje, bez straha

Dođem kući i sednem za računar. Spremam se da pitam sve ljude koji su poslali pare – šta da radim s njima jer ih beskućnik neće. U tom momentu, neko kači na moj wall Sergejev istup na televiziji. Hajde, rekoh, da vidim šta je ludak sad napravio. I vidim njegov Apel za pomoć Tijani! Istog momenta pitam ljude da prebacimo pare na njen račun, svi se slože, napišem pismo Sergeju i zovem ga na telefon da otvori email, on spava, ne javlja se. Objavim pismo na Wall-u, mislim se – ne mogu da čekam da se probudiš, pa evo, pročitaćeš kad ustaneš. Pismo prenesu svi portali, televizije, radio stanice, novine, i lavina se pokrene.

Čitava Juga je na nogama! Svi zajedno! Ponovo! Bez mržnje, bez straha šaljem e-mail poruke na sve strane: Amerika, Kanada, Evropa… Ljudima koje znam i koje ne znam, samo šibam poruke. Neselektivno. Svi prebacuje pare na Tijanin račun. Sergej i ekipa rade istu stvar u Beogradu. Na vezi smo stalno. Kažu da smo taj dan skupili 500.000 $.

U međuvremenu, pare koje su za beskućnika poslane iz dijaspore, koje trebaju biti proslijeđene Tijani, još uvek ležu na moj račun, ja čekam da sve legnu pa ću ih sve zajedno prebaciti u Beograd, da ne plaćam transfere nekoliko puta nego samo jednom. Provizije su previsoke, a više volim da Tijana dobije pare, nego neki debeli bankar za nove felge na Cayenu. Sergej mi javlja da su pare skupljene, kažem prebaciću onda ovo jednom momku u Sarajevu za transplantaciju pluća, kaže “naravno”, tako da su pare koje su bile namenjene beskućniku, pa Tijani, na kraju otišle na treću stranu, a svi su bili sretni.

Od ljudi ljudima

Beskućnik, koji je nakon čitave noći provedene u teškoj dilemi shvatio da više voli slobodu od pogleda zatvorenog u kutiju. Tijana, kojoj smo uspeli skupiti pare i koja je sinoć sretno doputovala u Houston i primljena je u bolnicu, gdje će joj u ponedjeljak biti urađena operacija srca – sa odličnim izgledima za uspeh. Momak koji je odjednom dobio pare za transplantaciju pluća, a koje su bile namenjene nekom drugom. Momak iz “zapadnog” Mostara, kojem su ljudi iz “istočnog” Mostara prebacili pare skupljene na humanitarnom koncertu za Tijanu. Momak iz Zagreba, devojčica iz Crne Gore koja uskoro ide na operaciju, devojčica iz Tuzle, koja ide u Beč na operaciju, desetine ljudi koji su odjednom počeli dobijati pare iz svih delova bivše Jugoslavije. Svi ljudi koji su se uključili u pomaganje drugim ljudima. Sergej. I naravno ja, koji sam nekim divnim čudom dobio neverovatnu priliku da budem delom svega toga.

Da Jelena Paunović nije pre godinu i po na Facebooku objavila sliku Ramiza, ja mu ne bih pomogao. Da Loris Gutić nije objavio sliku Dževada, ja ne bih stavio oglas da tražim garažu, i ne bih skupio pare za njega. Verovatno ne bih ni bio za računarom kad je Sergej izašao na televiziju, ne bih ni čuo za Tijanu, ili ne bih imao pare da joj prosledim. Juga se ne bi digla na noge, desetinama ljudi ne bi pomogli, i verovatno se ništa od ovoga ne bi desilo.

Hvala ti Jelena Paunović!