„Mi sada uz Ivanu Španović i Emira Bekrića imamo bar još deset atletičara koji u svakom momentu mogu da nam donesu medalje sa evropskih ili svetskih takmičenja“, uveren je Jevrosimović, uz napomenu da su u fokusu Atletskog saveza mlađe kategorije od kojih bi vrhunske rezultate trebalo očekivati za osam godina: „Zato mi je smešno kad neko pita šta je Vlada uradila za prvih 100 dana? A šta može da uradi? Ništa. Ja ne mogu u svojoj firmi nešto novo da uradim za prvih 100 dana, a kamoli u sportu ili u državi. Najbitnije je postaviti sistem, a rezultati stižu za nekoliko godina“.
Šta je bilo nužno učiniti da bi se atletika vratila među uspešne sportove?
Atletika je bila ponižena „kraljica sportova“. Prvo je trebalo da je vratimo narodu, u medije, predstavimo ne kao sport za profesionalce, već kao sport za zdrav život, da atletikom mogu da se bave i mladi i stariji, mršavi i puniji, sporiji i brzi, zdravi i oni sa problemima… Drugo, morali smo da uložimo u stručnost trenera. Danas su na prvom mestu u Atletskom savezu treneri, pa onda atletičari, uz sav njihov talenat. Jer, mnogo je talentovanih atletičara propalo samo zato što su bili u pogrešnim rukama. Treće, morali smo da radimo na izgradnji infrastrukture, neophodne su nam bile atletske staze.
Pregovarali smo sa lokalnim samoupravama, obezbedili sredstva i podigli pet stadiona sa atletskim stazama i 12 škola koje su dobile tartan staze. A jedan od osnovnih infrastrukturnih objekata jeste atletska dvorana. Naši sportisti treniraju u nemogućim uslovima i tačka broj 1 mi je bila izgradnja takve dvorane. Uspeli smo da sa Ministarstvom odbrane i Ministarstvom sporta napravimo dogovor, obezbedimo sredstva i do kraja sledeće godine trebalo bi da bude završena atletska dvoranu u dvorištu Vojne akademije. Taj objekat će promeniti sliku čitavog sporta u Srbiji. Ukratko, postavili smo sistem i timski rad u savezu je posle pet i po godina dao rezultate.
Da li vam je teže u privredi? Mnogi se žale na loš poslovni ambijent.
Nisam od onih koji uspeh ili neuspeh obrazlažu funkcionisanjem države. Biznis mora da se razdvoji od države, a od privrednika zavisi kako će voditi kompaniju. Stav moje kompanije je da sistemski budemo nezavisni od države.
Jeste li u prednosti što se bavite informatikom, a još je ne doživljavamo kao važnu privrednu granu?
Razvoj ekonomije više ne može da se zamisli bez informatike i zato ona mora da bude jedna od prioritetnih insfrastrukturnih grana ove zemlje. A mi smo tu prilično nerazvijeni. Godišnja potrošnja u Srbiji na informacione tehnologije po glavi stanovnika je oko 60 evra. U Hrvatskoj je 180, u Poljskoj ili Češkoj 300, a u zemljama EU 850 evra po stanovniku. To govori gde smo.
Godišnje informatičko tržište u Srbiji vredi oko 400 miliona evra, a u Mađarskoj, koja nam je bliska po broju stanovnika, oko 2,5 milijardi. Mi nemamo vremena da „jurimo“ Mađare decenijama. A kako da preskočimo taj tehnološki jaz? Lako. Samo da budemo otvoreniji i transparentniji prema novim tehnologijama i njihovoj primeni.
Zvuči previše jednostavno.
Evo primera; prošle godine smo iz Slovenije izvezli softvere u vrednosti višoj od pola milijarde evra. To u Srbiji ne možemo da radimo, jer ne možemo da izvezemo softver preko Interneta. Ako već sada iz Srbije izvezemo softvere u vrednosti višoj od 200 miliona evra, zamislite koliki bi izvoz bio kada bi se i kanal preko Interneta otvorio. Uz to, u Srbiji imamo bar još 300 miliona evra u sivoj zoni. Pa, hajde da to regulišemo. Zašto to ne možemo? Zato što Narodna banka Srbije nema mehanizam da kontroliše izvoz i poreze. Država zbog toga gubi ogromna sredstva.
A to može da se promeni samo jednom uredbom, da se donesu zakoni, a ova oblast će samu sebe da podigne na mesto gde bi trebalo da bude. Imamo i pametnih i školovanih ljudi koji su kadri to da iznesu. Sada u kompaniji imamo 1.600 zaposlenih u softverskom delu, od čega su 1.200 inženjeri, a 80 odsto posla Komtrejda je za inostranstvo, najviše za Ameriku, Englesku, Nemačku… Kao što nas Đoković u sportu najbolje reprezentuje, tako su i naši naučnici i IT stručnjaci koji rade po najvećim svetskim kompanijama najbolji ambasadori našeg znanja.
Mi nismo zemlja koja ima naftu i zlato. Imamo poljoprivredu i imamo znanje. I to treba maksimalno da komercijalizujemo. Zbog toga mi je neshvatljivo da informatika već nije postavljena za prioritet.
Kada je kod vas toliko obećavajuće, zašto većina privrednika mračnim bojama opisuje perspektivu?
Većina privrednika koje znam i te kako su odstupili od osnovnog biznisa svojih kompanija. Većina je ušla u nekretnine. I šta se desilo? Pokupovali su brdo kvadrata i betona, zadužili se kreditima, svoja osnovna preduzeća opteretili na račun nečeg što nije osnovni biznis, a potom je tržište nekretnina palo i sve je puklo.
Kako vam izgledaju polemike o tome da podsticaji za strane investitore dovode u neravnopravan položaj domaće?
Ako će nama da dođe Fiat, Etihad, Boš, Mercedes, Mubadala…, to je velika stvar za našu državu. To ne sme da se posmatra na način – zašto njemu, a ne meni. Pa, zato što ja nisam Mercedes ili Mubadala, a oni mogu da budu veći promoteri Srbije nego bilo koje domaće preduzeće. Takve kompanije dolaze dugoročno, za sobom dovode mnoge druge, a od njih pola Srbije može dobro da živi. To je strateški ekonomski interes i naravno da im treba dati podsticaj.