Između znanja i indokrinacije: Zašto nam je potrebna Nacionalna čitanka

Nacionalne čitanke. Pred najmlađim osnovcima uskoro bi trebalo da sa nađe „Riznica“, namenjena njihovom upoznavanju sa nacionalnim identitetom. Pre njih, priliku da se upoznaju sa njenim sadržajem imali su novinari. A sve dileme u vezi sa njim, pokušala je da im reši ministarka prosvete. A da li je znanje ili, ipak, indoktrinacija namera vlasti? Kako je proces upoznavanja sa nacionalnom identitetom u školama izgledao do sada, kojim to sadržajima bi ga ove čitanke mogle unaprediti i da li se njima, zaista, razvija nacionalna svest?

„Juče kad sam pogledao taj udžbenik, pomislio sam da to može da budem korisno, ali kad sam se malo udubio, pročitao izjave ministara, shvatio sam da ne znam koja je svrha toga. Nije mi jasno zašto deca od sedam godina moraju da dobiju te informacije koje će dobiti i kasnije. Zašto toliko govorimo o toj potrebi da se jača nacionalni identitet kao da je on u ovoj zemlji ugrožen, a nije“, izjavio je Pizari.

Kako je naveo, da je čitanka okrenuta ka nekim evropskim vrednostima i srpskom nacionalnom identitetu u okviru evropskog, promenio bi mišljenje.

„A ova čitanka govori o tradicionalnom patrijarhalnom sistemu… Decu od sedam godina treba upoznati sa Evropom, da postoje ljudi koji razmišljaju na drugačiji način, koji se oblače drugačije. Dakle, upoznavanje sa različitostima, a ne sličnostima“, kaže Pizari.

Prema njegovim rečima, dete od sedam godina ne pravi nikakvu razliku.

„On se igra s vršnjacima i ne zna ko je koje nacionalnosti. Razliku prave roditelji, oni počinju da ih uče da postoje razlike“, dodaje.

Profesorki Petrović je, kako kaže, iz ličnog ugla problematično to što se pominje nacionalizam i patriotizam.

„Reći ću vam na primeru. Godine 2019. moji učenici i ja smo bili pozvani u Kinu, na veliki samit srednjih škola. I kao što treba, poneli smo zastavu, opančiće, uzorak Pirotskog ćilima, poneli smo Plazmu, Smoki. A ako vam kažem da nas nijedna institucija ove države nije podržala da se pripremimo za taj put, onda je za mene to problematična vrsta ljubavi, jer je jednostrana. I zato imam taj problem jer govorimo o ljubavi prema državi i zemlji u kojoj živimo, ali je ta ljubav jednostrana. I otkud sad ta nacionalna komponenta koja u meni, jer sam, kada sam bila dete gledala te ratove 1990-tih, izaziva priličnu jezu“, ispričala je Petrović.

Na pitanje da li sve mora da se posmatra kroz tu prizmu 1990-tih, Pizari kaže da je teško da se ne osećate loše.

„Upravo zbog prošlosti i dešavanja tih 90-ih. Videli smo da je to vrlo opasna stvar, znamo šta se desilo 90-ih upravo u ime nacije. Nije ovde u opasnosti nacionalni identitet, na svakom koraku deca mogu da čuju nešto o nacionalnom identitetu. Nije to toliko nužno, insistirati na tome. Nacionalni identitet je tu, nije ugrožen“, kaže Pizari.

Kako je rekao, osećaj pripadnosti jeste jako bitna stvar.

„Mi imamo nacionalni identitet, pripadamo određenoj zajednici, ali to nije jedini identitet kojem pripadamo. Jeste bitno u smislu – ok, svi smo deo određene nacionalne zajednice ali ona nije jedina zajednica kojoj pripadamo“, dodaje Pizari.

Petrović kaže i da ne razume čemu potreba za novom čitankom.

„Ja predajem srpski jezik i književnost, moj predmet je 90 posto okrenut ka negovanju nacionalnog identiteta. Ja kažem svojim đacima – nacionalni identitet se izgrađuje tako što ćete poznavati svoj jezik, pa bi bilo poželjno da budemo pismeni, pa da znamo oba pisma – i ćirilicu i latinicu“, naglasila je.

Kako je rekla, sama reč rodoljublje u sebi sadrži ljubav prema narodu kojem pripadamo, ali ne i mržnju prema drugima.

„Mi se zaista bavimo nacionalnim identitetom, nemoguće je da predajete srpski jezik, ja kad predajem ‘Seobe’ Miloša Crnjanskog, ja čas ne počinjem bez analize slike ‘Seobe Srba’ Paja Jovanovića. Jasno mi je šta žele s čitankom, ali mi je takođe jasno da to u nastavničkoj praksi nije novina. Ima velikih preklapanja, ja sam poredila sadržaje udžbenika i plan nastave i rada, vidim da je se to sve nešto preklapa“, kazala je Petrović.

Kaže i da bi ona volela da je ponuđena neka novina, ali to u ovom slučaju, kaže, to nije.

„Meni lično je problem da je to predstavljeno kao nacionalna čitanka, budući da sam ja koautor čitanke za ‘Vulkan znanje’ od V do VII razreda, ja sam se zapitala zašto naše čitanke nisu nacionalne i u kom segmentu one propuštaju da to budu. I zašto je ministarstvo dozvolilo da naše čitanke uđu u škole ako u bilo kom smislu nedostaje nacionalna komponenta“, upitala je.

A na pitanje šta je onda motiv za uvođenje Nacionalne čitanke, Pizari kaže:

„Motiv jeste početak određene indoktrinacije. Sve su to teme koje se već nalaze u drugim čitankama. Zašto je potrebno da dete dođe u školu iz vrtića i da se time bavi, to je prerano. Kako mogu deca koja su tek upisala školu, da li imaju sposobnost uopšte da shvate o čemu je reč, voleo bih da kažu psiholozi. Ja mislim da je rano“.

Ko je adekvatan predavač

Dodaje i da se „pomalo plaši“.

A sve je počelo filmom „Dara iz Jasenovca“ i ideje Aleksandra Vulina da Srbija štampa svoje udžbenike iz istorije, pa je to podržao predsednik Vučić, pa smo stigli do Nacionalne čitanke.

„Ja se iskreno plašim, jer problematična je stvar oko Drugog svetskog rata, Draže Mihailovića, takođe, Jasenovac je kompleksna stvar. Plašim se kako će oni sve to predstaviti. Plašim se da će biti kao do sada, da će ti istoričari koji zastupaju neke teze koje nemaju veze sa istorijom, da će oni zastupati upravo to, propagandu“, ocenio je Pizari.

Profesorka Petrović plaši se zbog toga što će to „da predaje živ čovek“.

„Živ čovek sa svojim stavovima, možda ja neću biti adekvatan nastavnik za tu vrstu nastave. Da li ću ja moći da zadovoljim kriterijum, hoće li me neko naučiti kako se to predaje, kako da se ja odvojim od svog korpusa vrednosti i zalažem se za taj propagirani sistem vrednosti“, rekla je.

I dodala da nije čula tvrdnje vlasti da čitanku nastavnici „lepo prihvatili“.

„Ja sam prvi put čula da su nastavnici to prihvatili, mene niko nije pitao, niti znam da je bila neka anketa po školi“, kazala je.