Dugo upozoravate da kosovski problem nije prioritet međunarodnoj zajednici.
Prošle sedmice posle osme runde Ketrin Ešton je išla u Kazahstan gde je pokušala da nađe rešenja za Iran, u nedelju i ponedeljak u Egipat. Ona ima veliki dnevni red, rešavanje zaista krupnih pitanja i u poređenju s njima ovo je najmanje teško, bez obzira na to koliko je teško za političke aktere u regionu. Kosovo je evropski problem kakvih je u prošlosti bilo mnogo i za sve te izazove nalažena su posebna rešenja koja nisu jednoznačna.
To je, između ostalog, jedno od opravdanja zašto je rešenje tako teško postići. Sama činjenica da se ulazi u pronalaženje rešenja govori o želji za kompromisom. Mi ne znamo detalje pregovora, ali osam rundi moralo bi da znači da su se iz jedne u drugu pregovarači približavali ili, pak, da nešto nije bilo dobro u vođenju pregovora.
Veruje se da i dalje postoji mogućnosti za rešenje, ali preduslov je održiv i sprovodiv dogovor, to verovatno i Srbiju i Kosovo privremeno zaustavlja na evropskom putu.
Naglasio bih ponovo da je najvažnije postići kompromis i podsetio da smo mnogo puta ovih desetak godina ponavljali da je svaka sledeća prilika – manje prilika, da su uslovi kompromisa sve gori. Dakle, ovu priliku ne treba propustiti, što bi rekli Latini carpe diem, ne dozvoliti da prođe uludo, treba sve učiniti da bi se iskoristila otvorena vrata obe strane.
Možemo očekivati negativne reakcije, ocenu da se na Balkanu ne može napraviti korak dalje, što je loše po region. Poseban problem je upravo samo odlaganje procesa evropskih integracija i u tom smislu sam datum manje je bitan.
Ukoliko sve propadne u ovim dogovorima ostaje pat-pozicija, status quo, a ako bude tako – nadajmo se da neće! – jedina moguća politika jeste da se zemlja zaista okrene dubinskim i ubrzanim demokratskim i privrednim, strukturnim reformama. Tu, pre svega, mislim na stvaranje mnogo ozbiljnijeg i efikasnijeg privrednog okruženja, nastojanje da se slika zemlje promeni i pokaže da ona iz sopstvenih interesa želi uređenu državu zasnovanu na vladavini prava, transparentnu u svojim procesima investiranja, nabavki i postizanju ugovora o investicijama. To je jedino što vidim kao mogućnost.
Zastajanje procesa pogubno je jer ostajemo i dalje sa nerešenim problemom. A ako znamo, kao što vidimo iz anketa, da je javno mnjenje u Srbiji i te kako spremno na ono što se naziva teške i bolne odluke, onda su, sada i ovde, neophodne državničke odluke koje duboko vode računa o budućnosti i interesima Srbije kao države i društva, jer bez rešavanja sopstvenih problema nema ni puta napred.
Govorite o Briselu i Beogradu. A Priština?
Čini mi se da ni Priština nije protiv nastavka procesa. Za kompromis su potrebne dve strane, a sama Ketrin Ešton je više puta, pa i u poslednjoj izjavi, rekla da je na dvema stranama da nađu održivo rešenje, da Brisel ne može nametnuti rešenje.
Mi ne znamo detalje onoga što je na stolu, neki tvrde da je to manje od Ahtisarijevog plana, što nije podsticajno jer je Beograd nastojao da dobije određeni jasan „plus“ u konačnom dogovoru. Ali, ponavljam, imamo niz presedana u skorijoj evropskoj istoriji, od Severne Irske do Južnog Tirola, da ne idemo dalje u prošlost, gde su problemi morali da imaju specifična rešenja i obe strane morale da prepoznaju svoj interes i po cenu da ne budu u potpunosti zadovoljne, odnosno da nađu meru najmanjeg nezadovoljstva.
Pružena ruka je ono što je važno i sprovođenje sporazuma je održivost koja traži međusobno poverenje dve strane. Govorimo pre svega o bezbednosti i pravima onih koji žive na Kosovu; za Srbiju je najvažniji položaj kosovskih Srba i jemstvo njihovih prava i bezbednost, ali mora se voditi računa da dogovor ni u kom slučaju ne sme promeniti na gore živote svih ljudi koji tamo žive.
Naprotiv, treba da im donese dodatnu izvesnost da će život biti slobodan, da mogu da putuju, da bez straha grade svakodnevicu i da jača osećanje bezbednosti i prava.
Dovodite u sumnju vođenje pregovora. Kako vam deluje nastup državnog vrha, kako se to danas kaže?
Teško je to oceniti kad ne znamo detalje o pregovorima. Spolja gledano, ulazak u razgovore važan je državnički korak, dizanje razgovora na nivo premijera takođe je iskazalo političku volju i odlučnost da se dogovor postigne. Ali, opet kažem spolja gledano, jer je osam rundi pregovora trebalo da pokaže rezultat.
Činjenica da je Ketrin Ešton prošlog utorka rekla da je razlika uzana, ali duboka, mnogo govori, govori da dubina jaza nije smanjena. Nije to ništa novo u diplomatskoj istoriji, kada su pod posredstvom Bila Klintona pregovarali Izrael i Palestina, Barak i Arafat, rečeno je da su postigli rešenje do 98 odsto, ali ono na kraju nije zaživelo jer nije postojalo međusobno poverenje da će postignuti dogovor biti i implementiran, sproveden. I danas to pitanje nije rešeno. Imamo i primer Kipra gde od 1974. nikako da se postigne dogovor i svi zbog toga pate.
Zato se nadam da u ovom našem slučaju ima više dalekovidosti i želje da se shvati da je rešenje bolje nego da sledećih 30 godina nema promene. Verujem i želim da verujem da se to neće dogoditi, a otvorena vrata Beograda, Prištine i Brisela ohrabruju.