Rimski Centar (Centro Studi Geopolitica) pita: “Da li je došao trenutak da Rim promeni svoju politiku nepromenjenog stava u odnosu na sukobe u Srbiji?”.
Zato što je, stoji u analizi, “predsednik Srbije Aleksandar Vučić pod jakim pritiskom studentskih i građanskih demonstranata koji optužuju njega i Vladu za kriminal, korupciju i gaženje građanskih sloboda i gušenje medija”.
Centar ukazuje na to da je trgovinska razmena Italije i Srbije u prošloj godini dostigla četiri i po milijarde evra, tako da je Italija, posle Nemačke i Kine, treći svetski partner Srbije.
Međutim, piše Rimski centar, “Srbija ponovo ima nedemokratskog i autoritarnog lidera koji se verovatno nalazi u poslednjoj fazi svoje vlasti i s kojim Italija nastavlja da sarađuje na očigledan način” što “govore posete, izjave visokih italijanskih zvaničnika tokom ove i prošle godine, kao i Biznis forum Italija-Srbija”.
U analizi se zato konstatuje da su možda ipak “specifični ekonomski interesi važniji za Italiju i Evropsku uniju od vrednosti na kojima je EU utemeljena”.
“Srpska opozicija i građani tumače posete italijanskih zvaničnika kao političku podršku Vučićevom režima i potvrdu da je Italija njegov glavni saveznik u Evropskoj uniji”, piše centar za geopolitiku koji upozorava da bi “Italija mogla izgubiti ulogu strateškog partnera ako srpska opozicija dođe na vlast i okrene se drugim zemljama”.
Centar za geopolitičke studije pravi “istorijsko poređenje i analizira delovanje italijanske vlade i njenih ambasadora u godinama 1999/2000 i 2024/2025 u kontekstu studentskih i građanskih protesta protiv autoritarnih srpskih vlada i lidera”.
Zato postavlja pitanje da li se ponavlja istorija kao u vreme režima Slobodana Miloševića i italijanske saradnje s njim “kad je italijanski ambasador Rikardo Sesa (Ricardo Sessa) došao 1997. u Beograd u trenutku kad je Miloševićev režim bio korumpiran, kriminalan, antidemokratski i autoritaran baš kao što je to danas Vučićev”.
U analizi se podseća na to da je “takav Miloševićev režim 1997-e dobijao podršku Zapada uprkos masovnim protestima protiv njegove vlasti” i da je tada “Telekom Italija” za 1,2 milijarde nemačkih maraka kupio udeo u “Telekomu Srbija”, “a to je srpska opozicija videla kao italijansku podršku Miloševićevom režimu, koji je bio u krizi, ne zbog spoljnog, već unutrašnjeg pritiska”.
U tekstu se podseća i da posle pada Miloševića premijer Zoran Đinđić 2000. nije hteo da primi italijanskog ambasadora Sasu u oproštajnu posetu, a da je novi ambasador Djovani Karaćolo di Vetri (Giovanni Caracciolo) međutim podržao proteste i dolazak opozicije Srbije 5. oktobra na vlast.
“Ali danas za vreme masovnih protesta, sadašnji italijanski ambasador Luka (Luca) Gori je u očima srpske opozicije viđen kao diplomata koji, zajedno s Vladom Italije, pruža podršku Vučićevom režimu i pazi isključivo na italijanske ekonomske interese, bez razumevanja za društveno političku situaciju u Srbiji”, piše Centar.
Na kraju teksta predočava da “nije čudno smatrati da se italijanska politika prema Srbiji oglušuje o srpsku političku situaciju”.