Intervju Tanja Miščević: Mnogo je urađeno, ali građani malo znaju

Posle prošlonedeljne loše vesti iz Brisela i privremenog “stop” Evropske unije Srbiji, u ponedeljak je iz Pariza stigla dobra vest – poglavlja 23 i 24 su odblokirana i biće otvorena već za nekoliko dana. Šefica pregovaračkog tima Srbije sa EU Tanja Miščević ne želi da licitira datumima, ali, sasvim razumljivo, teško može da sakrije zadovoljstvo. Otuda je prvo pitanje Novog magazina šta i za nju, njen tim i za Srbiju znači vest da su Hrvatska i Velika Britanija skinule blokadu i da će pregovarački proces biti nastavljen?

“To je nova energija, uzimanje pravog i konkretnog pravca, pomoć i podrška Evropske unije, veća kontrola i EU i država članica, ali i civilnog društva. Najkraće rečeno, otpočinje mnogo veći posao nego što je bio do sada”, kaže Tanja Miščević i dodaje: “Da se ne razumemo pogrešno, samim usvajanjem akcioni planovi za poglavlja 23 i 24 postali su naša obaveza i počeli smo da ih sprovodimo. Prvog jula je bio i prvi izveštaj o sprovođenju Akcionog plana za poglavlje 23, evo sad dolazim sa sastanka na kojem smo dogovorili metodologiju izveštavanja posebnog akcionog plana za nacionalne manjine. Dakle, obavezu smo ozbiljno shvatili, ali suština je sadržina svake od tih mera, da one postanu naše, da ih osećamo kao duboku obavezu i prema EU i prema društvu.”

*Pre nego što to objasnimo konkretno, važno pitanje posle referenduma u Velikoj Britaniji je koliko će Bregzit uticati na put Srbije? I na samu EU jer će prvi put u istoriji paralelno teći dva suprotna procesa, iščlanjenje i proširenje?

Očigledno je da već utiče, ali koliko smo mogli čuti iz Pariza efekta na proširenje bilo je u vrlo kratkom periodu. Važno je bilo čuti gospodina Hana da se proširenje nastavlja, a onda i dve ključne ličnosti EU, francuskog predsednika Olanda i nemačke kancelarke Merkel, koji su vrlo jasno potvrdili da politika proširenja nije mrtva i da postoje jasne obaveze prema državama Zapadnog Balkana. Unija ide u pravcu konsolidacije i razgovora sa Britanijom o istupanju, ali to nikako ne znači da se neće širiti. Naravno, uz ispunjavanje uslova.

Činjenica da EU sa Britanijom pregovara izlazak i sa jednim brojem zemalja ulazak svakako će biti interesantna, ali ne jednostavna. Prvi put se dešava i moći ćemo da pratimo jedan obrnut proces od onoga u kojem smo mi.

*Očekujete li u dogledno vreme promenu Lisabonskog ugovora, Evropu u više krugova? Ovo je pitanje za profesorku evropskih integracija, ne za šeficu pregovaračkog tima.

Rasprava o Evropi sa više brzina stara je koliko i proces evropskih integracija, uvek je živa i evergrin tema za EU. Prema onome što u ovom momentu znamo, kada se bude dogovorio izlazak Britanije, ako taj novi dogovor bude to zahtevao, paralelno će se menjati osnivački akti, ali države članice u ovoj fazi nisu mnogo raspoložene da dođe do izmene Lisabonskog sporazuma. Podsetiću da je do samog sporazuma teško došlo, tu je i neuspeh pregovora o ustavu EU, bezmalo su 11 godina radili na tom dokumentu.

No, ako se kroz raspravu o Bregzitu, odnosno uslovima izlaska Velike Britanije, otvore neka pitanja, a čini mi se da hoće – i da je to namera Nemačke i Francuske koju smo mogli videti kroz dokument dva ministra spoljnih poslova – u nekim segmentima se mora ići dublje. Te neke oblasti su zajednička spoljna i bezbednosna politika, pa i pitanja odbrane i moraće da se menja osnivački akt.

Ako smem da dam svoje mišljenje, bez obzira na to što ne postoji velika volja članica, do izmene Lisabonskog ugovora će doći, ali ne mogu da kažem da li odmah kada bude napravljen dogovor sa Britanijom ili u narednim fazama, u nekakvom srednjem roku tri do pet godina, ali ovo će biti jedna od glavnih tema rasprava u EU. Za nas odličan tajming jer u tom periodu mi ćemo, nadam se dobrim tempom, dobrano gaziti ka kraju pregovaračkog procesa, što znači da bismo mogli biti jedna od država koja će razgovarati o budućnosti Evropske unije.

*Vratimo se Parizu i sadašnjem procesu; šta se još menja nakon usaglašene najave otvaranja ključnih pregovaračkih poglavlja?

Vrlo je važno što se otvaranjem tih poglavlja ispunjava osnovni uslov postavljen Srbiji da na početku procesa otvori poglavlja 23, 24 i 35, da bi se moglo ići dalje. Time nam se otvara mogućnost da i sva ona poglavlja koja smo tehnički spremili budu uskoro otvorena. Evo, u Briselu se paralelno sa 23 i 24 našlo poglavlje 5 o javnim nabavkama iako nije bilo predmet razgovora.

*Na koje oblasti još mislite. Javnost je malo upoznata sa učinjenim u pripremama za pregovore.

Pre svega 25, istraživanje i razvoj, pa 26, obrazovanje, kultura i mladi. Zatim poglavlje koje se odnosi na industrijsku politiku, 20, a iza toga mnogo radimo na usklađivanju sa EU u poglavljima koja se odnose na intelektualnu svojinu. Ovde ne moram govoriti koliko je to važno pitanje, ne samo u pogledu zaštite autorskih prava već za industrijski razvoj, investicije i svaku vrstu razvoja. Tu je i 29, malopre su mi javili da je i za poglavlje 30 napravljen nacrt pregovaračke pozicije, to su ekonomski odnosi sa inostranstvom.

Mi smo sa Slovačkom, koja je 1. jula preuzela predsedavanje Unijom, već razgovarali o tome šta se otvara kao mogućnost u narednih šest meseci.

*Recite nam još šta se to između Brisela prošle sedmice i Pariza u ponedeljak ključno dogodilo, pa više ni Hrvatska ni Velika Britanija neće blokirati 23 i 24?

Koliko ja znam, britanska blokada je bila tehnička; oni su najavili da na međuvladinim konferencijama pre referenduma neće razgovarati o otvaranju poglavlja za bilo koju državu. Onda se otvorilo pitanje Turske, direktno vezano za Aranžman povodom izbegličke krize, pa je postignut dogovor. U poslednjem momentu, 30. juna, uklonjene su i rezerve prema Crnoj Gori. Pretpostavljam da su tada za Srbiju ostale, zato što Britanija nije bila usamljena već su postojali uslovi Hrvatske.

Već dugo, od početka godine, Hrvatska ističe posebne zahteve, zapravo to čini od predstavljanja Akcionog plana s merama za sprovođenje pregovora, koje su rezultat našeg promišljanja o tome kako treba sprovesti preporuke EU i saglasnosti Unije. Tu je i zeleno svetlo, kako se kolokvijalno kaže, 27 članica, što je, verujem, otvorilo raspravu između Hrvatske i ostalih zemalja, s jedne strane, a sa druge se priključila i Evropska komisija koja je mogla zastupati stav Srbije i prava EU. Pretpostavljam, jer mi ne učestvujemo u tim raspravama između članica, da nismo mogli sami da se “branimo”.

*Uz ranija tri hrvatska uslova, poslednjih dana se pojavila i ratna odšteta?

Tako je. Podsećam da se prvi ulov odnosi na saradnju s Tribunalom u Hagu, iako on zapravo nikada nije bio sporan i od početka postoji za region Zapadnog Balkana zbog ratova. Na nekoliko mesta je pomenut u Akcionom planu i za nas nije problem. Drugi je bio garantovano mesto u parlamentu Srbije za hrvatsku nacionalnu manjinu, što je EU odmah odbacila jer nije pravo EU da to određuje već unutrašnje pravo države kako će obezbediti zaštitu manjinskih prava. I mi smo se trudili da to ne zavisi samo od države već i od nacionalnih manjina. Mi smo jedna od retkih država koje se mogu pohvaliti da imaju 26 nacionalnih manjina, 21 nacionalni savet i oni međusobno prvo moraju postići kompromis o najboljem rešenju, pa tek onda država donosi konačnu odluku.

*Podrazumeva se za sve manjine, nema ekskluziviteta?

Naravno, rešenje se postiže konsenzusom i važi za sve. Dakle, ni ovo pitanje nije takvo da bi Hrvatska mogla dobiti podršku ostalih članica.

Treće, uslov je ono što se naziva kvaziuniverzalnom jurisdikcijom za procesuiranje ratnih zločina, spor između tumačenja zakona o nadležnosti sudova. Hrvatska nije dobila saglasnost drugih članica pošto to, opet, nije pravo EU nego je stvar nacionalnih prava i međunarodnog javnog i humanitarnog prava. Po tom pravu je i u našem zakonu definisana univerzalna jurisdikcija, slično ili isto u još 11 članica EU. Na kraju smo podsetili da je i u hrvatskom krivičnom zakonodavstvu na isti način regulisana ta jurisdikcija.

Zapravo, za sva tri pitanja Hrvatska je upućena na bilateralno rešavanje sa Srbijom, što je i bila naša ponuda, to je i predmet Deklaracije Vučić – Grabar Kitarović i ta pitanja treba izvesti iz konteksta pregovora.

Poslednjih nedelja pojavilo se pitanje reparacije, koje je vrlo brzo zamenjeno terminom nadoknada za žrtve rata. Reparacija, koliko znam, nikako nije mogla da prođe kao uslov, a nadoknada kao koncept pristupa pravdi postoji svuda. Svako ko traži zaštitu prava ima tu mogućnost, uključujući nadoknada za pretrpljenu štetu ili odštetu za žrtvu. Pred nacionalnim sudom, a ako građanin nije zadovoljan – u Strazburu.

*I, naravno, važi za sve državljane jedne države?

Naravno.

*Bezmalo tri godine vodite Pregovarački tim. Šta se sve promenilo za to vreme, a promaklo je javnosti?

Mnogo, iako ljudi izvan administracije to ne mogu da vide. Ne mislim samo na organizovanje i pripreme za pregovore, ustanovljavanje šireg i užeg tima, usklađivanje delovanja sa ministarstvima, već u smislu činjenice da mi prvi put od skrininga imamo tačan pregled gde se nalazimo u svakoj od 35 oblasti. Drugo, imamo plan kako da postignemo potpunu usklađenost, mada na nekim velikim oblastima kao što je poljoprivreda još radimo: za jedno od najzahtevnijih poglavlja o zaštiti životne sredine kolege su napravile veoma dobar dokument.

*To znate iznutra, ali jesu li građani Srbije shvatili sam proces, da se Srbija menja i da će se tek menjati? Osećaju li to?

Mislim da ne, mi povremeno ponavljamo grešku misleći da će se to dobro videti, radimo, a ne pričamo dovoljno tome. Postoji i opšti stav da se ništa ne radi, pa i nema o čemu da se govori.

Da krenem od nečega što vi u Novom magazinu odlično poznajete zato što krajnje ozbiljno pratite proces, stručno i profesionalno: dakle, 2011. je usvojena medijska strategija, zakoni tek 2014. Jesmo li zadovoljni kako se sprovode zakoni? Ne. Ali, jesmo li svi zadovoljni kako se krenulo u tu reformu, uspostavljenje registra medija, postavljanje javnih servisa, transformacija regulatornih tela, projektno finansiranje… To su novine i to je urađeno i od te osnove se ide dalje. Da li to građani dobro vide? Teško, to je komplikovan proces i teško se mogu shvatiti nijanse.

Tako je i u mnogim drugim oblastima, zaštiti životne sredine, zaštiti proizvoda, zaštiti prava potrošača ili javnim nabavkama. Mi smo u zakonskom regulisanju baš mnogo uradili po pitanju javnih nabavki, ali nema čoveka koji se neće požaliti na proceduru i procese javnih nabavki. Mehanizmu koji se pokreće treba izvesno vreme da dobije zamajac.

Drugo, mi ulazimo u najvažniju fazu onoga što nam je decenijama poznato, ali stalno nam izmiče – ne može više postojati zakon, a da se ne primenjuje. To je poenta priče, ne samo što će nas EU kontrolisati već pre svega zbog toga što će i Skupština i svaki od poslanika morati da nauče – da kontrolišu sprovođenje zakona. Nije njihov posao samo da ih donose, već i da prate primenu. To će, kroz naše izveštavanje, činiti i EU i svaka članica ponaosob, a sve više će učestvovati civilno društvo, profesionalne asocijacije, nezavisna i regulatorna tela. Taj mehanizam je već pokrenut, možemo u ovom momentu imati zamerke na njega, ali zamajac je krenuo i njegovi učinci će se tek videti.

*A kako se za sporne stvari zna, a ne zna se za to od čega zavisi budućnost zemlje i svih njenih građana. To je i vaša odgovornost.

Tačno, i ne bežim od odgovornosti: grešimo kad mislimo da će se dobro učinjeno samo po sebi videti. Neće, moramo o tome govoriti. Drugu grešku delimo mi iz pregovaračkog posla s medijima; teme kojima se bavimo su komplikovane, ako smem da iskoristim popularni termin nisu “seksi”, nisu za naslovne strane. Pažnju građana možemo privući predstavljanjem konkretnih izmena koje će se dogoditi, recimo u zaštiti potrošača, što je predmet poglavlja 28. Sigurna sam da ima mnogo lično zainteresovanih kako će se novi propisi odraziti na njihova svakodnevna prava. Međutim, moram da kažem da uredništva štampanih i elektronskih medija nisu mnogo zainteresovana ni za ovakve teme; nema ni novinara koji se specijalizuju za praćenje pojedinačnih oblasti. Na kraju, kao da u redakcijama nema svesti o tome da ovo nije posao za spoljnopolitičkog novinara nego za specijaliste.

*Da li je, između ostalog, to razlog što opada podrška građana?

O, da. Podrška varira, ali ako smem da dam svoju procenu sigurna sam da bi na svakom referendumu podrška bila oko 60 odsto, pošto naši građani racionalno posmatraju ovu priču. Ali, izražena je manjkavost strateške komunikacije, pa dobijamo podatke kao nedavno iz istraživanja orijentacije mladih između 18 i 25 godina: loše je da samo trećina podržava integracije. Ali, sa druge strane, ja vidim mogućnost da oni koji rade s mladima deluju jer ti mladi ljudi nisu dovoljno obavešteni, ne putuju, ne poznaju strance. Informisanjem, razmenom iskustava, znanja, s njima se može mnogo uraditi.

*U tom kontekstu dobra vest iz Pariza je i formiranje Regionalne kancelarije za mlade.

To je odlična vest, inicijativa je potekla od premijera Vučića, a prihvatio ju je premijer Rama. Mi smo od početka bili zainteresovani da sedište bude ovde jer Srbija ima najveći potencijal za saradnju. Podsećam da je Beogradski univerzitet jedini iz Jugoistočne Evrope na Šangajskoj listi, to je izuzetan resurs. Kancelarija nije samo povezivanje i međusobno upoznavanje mladih, ona je mesto istraživanja i projekata koji će unaprediti njihov položaj. Zbog potencijala Srbije naš, da tako kažem, ulog je najveći.

*Koja je prednost po bilateralne i regionalne odnose što će sedište biti u Tirani?

To je jedina inicijativa sa sedištem u Tirani, a brzo postignuta saglasnost govori da postoji svest o tome da i odgovornost i čast treba podeliti. Poseban značaj ima činjenica da je to inicijativa Beograd – Tirana, a ne treba posebno naglašavati koliko su i za obe zemlje i za region važni dobri odnosi Albanije i Srbije.

Strategija komunikacija

*Razmišljate li o novoj medijskoj strategiji kojom bi se građanima približila ideja, ne samog članstva već standarda koji se podižu?

Strategija komunikacije usvojena je još 2011, a 2014. na ideju i inicijativu ministarke Jadranke Joksimović zadužene za evropske integracije napravili smo skicu kako bi trebalo da se sprovodi, koje su ključne poruke svakog od 35 poglavlja. Taj plan predstavljen je Uniji i čekamo odobrenje akcionog plana kako bismo zajedno sa EU mogli da krenemo u sprovođenje. Ideja je tu, malo duže čekamo operacionalizaciju, procedure EU nisu fleksibilne kada je o projektima reč.

Suštinsko pitanje je kako za svaku oblast ljudima objasniti šta ona znači za njihov mali život.

Evroskeptici u parlamentu

*Posle martovskih izbora u Skupštini imamo i evroskeptične i antievropske stranke. Hoće li to negativno uticati na donošenje novih zakona ili će pak biti razlog više da se zakoni donose uz više argumenata?

Zdravo je za jedno društvo da se u parlamentu čuje glas i onih koji se protive procesima i to, kao što kažete, zahteva bolju argumentaciju. Drugo, demokratski proces izbora je pokazao stav građana, a procenat evroskeptika i antievropskih poslanika znatno je manji nego u nekim državama članicama. Treće, važno je da i te evroskeptične članice nisu protiv saradnje sa EU i članicama, posebno ekonomske i razvojne razmene, niti imaju nešto protiv toga da Srbija bude društvo u kojem je vladavina prava postulat.

*Samo su protiv članstva?

Da, protiv su učlanjenja, ali ne i usklađivanja s pravom EU i ne vidim da će biti nekih prepreka. Dok ne stignemo do kraja pregovora.

*Posle Bregzita pominje se referendum u Srbiji.

Da, referenduma treba da bude, ali ne u ovoj fazi nego kada se ispune uslovi za ulazak. Zašto? U svakom demokratskom društvu najveće je domaće pravo, ali ulaskom u EU se u nekim segmentima prihvata nadređenost prava Unije.