Student treće godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu (FPN) Pavle Cicvarić dogovorio se krajem maja, pred četvrti protest „Srbija protiv nasilja“, sa nekoliko kolega da se nađu ispred FPN-a i zajedno krenu do Skupštine kako bi se pridružili protestnoj šetnji. Priča se proširila i ispred fakulteta se skupio, za taj trenutak, neočekivan broj ljudi. Studenti propraćeni ovacijama od tad su počeli da privlače pažnju i simpatije kada se pojave zajedno na protestu. Iz te formacije nastala je neformalna grupa „Studenti protiv nasilja“ (SNP) koja nastavlja učešće na protestima do danas. Pavle je pozvan da govori na sedmom protestu nakon čega je usledilo targetiranje njega i njegove porodice od strane državnih zvaničnika. Sa njim razgovaramo o mladalačkom buntu, učešću u protestima, neprijatnostima i pozitivnim iskustvima koje su mu doneli protesti.
Šta je u tebi izazvalo bunt i zbog čega si krenuo na proteste?
Bunt je oduvek bio u mojoj neposrednoj blizini, u ovom slučaju on je usmeren na borbu protiv autoritarnog režima Aleksandra Vučića i SNS-a. Okidač za proteste “Srbija protiv nasilja” su nažalost bila dva masovna ubistva. To je bio problem koji je doveo u pitanje i individualnu sigurnost svih nas, naših porodica, prijatelja, ali je isto tako prevazišao rang individualnog problema i ljudi su ubrzo shvatili da je u pitanju problem celog društva i sistema koji ne funkcioniše. Ta osećanja su bila i u meni, od besa do žalosti zbog nastradale dece i ljudi. Iz toga je spontano nastala naša neformalna grupa “Studenti protiv nasilja” koja i danas podržava proteste.
Učešće u protestnim šetnjama ti je donelo neprijatnosti. Šta se tačno desilo?
Bilo je neprijatnosti i targetiranja i mene i moje porodice zbog mog aktivnog učešća u protestima “Srbija protiv nasilja”. Prvobitno je državni sekretar Đorđe Dabić na svojim društvenim mrežama objavljivao slike mene i moje porodice uz optužbe da smo izdajnici, strani plaćenici, što nije istina. Ovo se desilo neposredno nakon mog govora na protestu. Nakon protesta naše neformalne grupe „Studenti protiv nasilja“ ispred Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gde rade Dabić i ministar Aleksandar Martinović, usledio je napad od strane Martinovića u Skupštini. Sada je Martinović preuzeo ulogu “govornika mržnje” ponovo prozivajući moju porodicu i mene.
Da li je to ostavilo neke posledice na tebe i tvoju porodicu? Osećaš li se nebezbedno?
Ne želim da se predstavim kao žrtva, to mi deluje pasivno. Čast mi je da učestvujem u borbi protiv kriminalnog režima. Osećam se bezbedno.
Koja je uloga studenata i mladih ljudi na protestima? Zbog čega je važno da budu tu?
Uloga svih građana jeste da budu aktivni, a ne nemi posmatrači. Ako smo nemi posmatrači na vrat nam se „zakači“ jedan autoritarni režim. Ovo ne važi samo za SNS, ovo važi i za budućnost. Sada kad nam je to poznato možemo lakše pričati o ulozi studenata i mladih u političkom životu, uključujući i proteste. Mladi su nova energija jednog društva, zbog toga žele da nas “uspavaju”. Naša uloga jeste da budemo primer onima koji neće ili se plaše da izađu i da se bore za demokratiju, za ljudska prava u Srbiji.
Mnogi imaju stav da su protesti doživeli neuspeh, a ti i posle svega što se dešavalo šetaš i učestvuješ u njima. Šta ti je motivacija? Smatraš li da demonstranti i dalje mogu da izdejstvuju promene?
Ne delim mišljenje da su protesti bezuspešni i da su propali, kako neki kažu. Evo nekoliko pobeda protesta:
Prvo, pokazali su brojnost nezadovoljnih građana ovim režimom i sistemom.
Drugo, iz protesta se izrodila ujedinjena leva/liberalna opozicija i pokazala da je ovo trenutak za okupljanje.
Treće, pokazala se spremnost građana da se bore za ono u šta veruju.
Četvrto, stvoren je pritisak na vladajući režim i raspisani su izbori.
Peto, sva istraživanja kažu da je SNS u nikada lošijoj poziciji.
Mene trenutno brine činjenica da su ljudi toliko podigli prag tolerancije na horore koji se dešavaju u društvu. Žao mi je što su masovna ubistva okidač za proteste. Voleo bih da smo se suočili sa režimom i sistemom bez izgubljenih života. Ja još šetam u nadi da će biti promene 17. decembra. Postoje spavači koje mi šetači treba da probudimo.
Koji su dalji planovi neformalne grupe i koja pozitivna iskustva nosiš sa protesta?
Studenti protiv nasilja će nastaviti sa akcijama, verovatno i u saradnji sa ostalim organizacijama. Poslednje sto smo uradili je skup na Platou Filozofskog fakulteta 2. oktobra pod imenom „Plato je naš“. Ovde smo imali čast da radimo sa Novim optimizmom i osnivačem Novog optimizma Branislavom Grubačkim. Naredna naša akcija je kampanja „Dokle više?“, okupljanje tim povodom je večeras od 18 časova u Prostoru Miljenko Dereta.
Pored mnogih neprijatnosti u početku, imao sam priliku da upoznam mnoge aktiviste, borce za pravdu i demokratiju i da stanem rame uz rame sa njima. Tu su: Branislav Grubački Guta, čovek koji u duši ima dvadeset godina, veliki borac i buntovnik, Ivan Bjelić, momak koji je takođe bio meta režima, veliki aktivista. Zatim Nikola Ristić, kako voli za sebe da kaže „levi centar“, liberal i pričač, Emilija Milenković, koleginica i feministkinja, Anđelija Stanimirović, smirena, ali žestoka u borbi protiv SNS-a. Još dva dana bi mi trebalo da nabrojim sve kvalitetne ljude, ali to su neki od njih i mislim da su ljudi dovoljan razlog za nastavak borbe.