Odavno neki kulturni projekat nije izazvao tako široku pažnju i opšte odobravanje kao početak prikazivanja ciklusa filmova adaptiranih na način da ih mogu pratiti slepi i slabovidi. O nesvakidašnjoj verziji Oskarom nagrađenog „Društva mrtvih pesnika“ reditelja Pitera Vira, emitovanoj na Drugom programu RTS-a, pričalo se kao o nečemu važnom i novom, iako je film do sada bezbroj puta prikazivan u bioskopima, kao i na raznim televizijama.
Jer, oni koji su kultno Virovo delo već gledali sada su ga doživeli na drugačiji način, dublje i detaljnije, sa više potrebe za analizom i, kako su komentarisali posle emitovanja, za njih je to bilo vanserijsko iskustvo.
Gotovo identično „otkrovenju“ koje su osetile osobe sa oštećenim vidom, inače bez mnogo prilika da se filmski uzdignu. Do sada upućeni isključivo na domaću produkciju ili tuđu pomoć u čitanju titlova, uz sporadičnu mogućnost odlazaka u specijalizovani bioskop i festivale namenski adaptiranih filmova, a sada u situaciji da uživaju u remek-delu svetske kinematografije iz sopstvene fotelje.
Mini-revoluciju u filmskom programu Javnog servisa nije donela samo činjenica da je fokus pomeren sa redovne na publiku sa specijalnim potrebama, već upravo način adaptacije filma, jedinstven na ovim prostorima. Osim što su dijalozi bili sinhronizovani, na šta domaći auditorijum nije naviknut (kao recimo, nemački, italijanski, poljski, grčki…), praznine između serija replika bile su ispunjene konciznim opisima mizanscena i atmosfere („I profesor Kiting napusti učionicu bez reči“).
U suvišne detalje se nije ulazilo, već se išlo na suštinu, što je i onoga koji je dobro znao priču teralo da netremice gleda. S druge strane, ljudima oštećenog vida kojima je na prvom mestu projekat namenjen, ovaj programski iskorak otvorio je nove horizonte.
Za sve to zaslužan je Branko Matić, filozof, predsednik Udruženja slepih „Homer“, inicijator velikog broja projekata vezanih za film i populaciju oštećenog vida kojoj i sam pripada.
Uloga naratora: Na ideju da počne da se bavi prilagođavanjem filmova mogućnostima slepih ovaj strasni filmofil je, kaže, došao još pre sedam godina.
„Počeo sam intenzivno da razmišljam kako je moguće da se slepima nadomesti kvalitet koji im nedostaje ako prate film samo putem interpretacije dijaloga“, kaže Matić, lično u poziciji da još uvek živo pamti slike, budući da nije slep od rođenja, pa stoga vičan da zamisli pozadinu bilo kojeg „celuloidnog“ razgovora.
Shvatio je brzo da treba naratorski da se pokrije pozadina situacije i tako stvori celovita slika. Matić je potom okupio mali tim entuzijasta koji su određeni film nekoliko puta pažljivo pogledali, zatim detaljno analizirali, da bi završni tekst s najvažnijim opaskama Matić sam znalački napisao.
„Morao sam da svedem više desetina sati materijala na oko 35 minuta konačne verzije“, opisuje Matić opsežnost postupka.
(Opširnije u štampanom izdanju)