Istovremeno, poslovodstvo vodi razgovore sa dve ozbiljne strane kompanije koje bi do 15. septembra trebalo da dostave svoju ponudu za državni paket akcija. Jedna od njih, ruska, već se izjasnila da želi da otkupi ne samo većinski nego ukupan udeo države, a sličan stav očekuje se i od italijanskog proizvođača. U međuvremenu, Simpo je juče uspeo da izađe iz blokade računa koju je pre više od godinu dana stavila Poreska uprava, nakon čega su stvoreni uslovi da se ponovo pokrene proizvodnja.
“Simpo je bio najkvalitetniji i najveći proizvođač nameštaja na tržištu od 300 miliona ljudi. Obezbedi li se pametnom privatizacijom strateški partner koji će ga vratiti na tržište bivšeg Sovjetskog Saveza i istočne Evrope, Simpo će ostati lider i veliki evropski brend u svojoj branši. To će obezbediti punu produktivnost i zaposlenost za 5.000 ljudi na jugu Srbije uz realne osnove da se taj broj značajno uveća. Svaka druga opcija vezana za rasparčavanje kompanije i otpuštanje radnika nije u skladu sa mojim poslovnim i životnim principima i ja je neću podržati, jer bi bila pogubna ne samo za Simpove radnike, nego i za Vranje i čitav jug Srbije”, kaže Tomić koji je već pet decenija prvi čovek te kompanije.
Odugovlačenje oborilo vrednost
Simpo je za konverziju duga bio spreman pre gotovo dve godine i da je država tada uradila svoj deo posla, fabrike na jugu ne bi zaustavile proizvodnju a portraživanja Poreske uprave bila bi manja.
“Mi smo u avgustu 2012. napravili protokol u vladi da u roku od 21 dan sazovemo skupštinu, donesemo odluku o konverziji i druge mere koje su bile predviđene. To smo završili tačno u momentu kada je Dinkić odlazio sa ministarske funkcije, a novoimenovani Saša Radulović nije hteo da prizna donete odluke. Tražio je da ponovimo Skupštinu, da uradimo novu procenu kapitala. Nije bilo lako da akcionarima kažemo – lepo smo završili, na vreme iako je bio kratak rok, ali ministar to ne priznaje, moramo opet. I uradili smo. Ponovo smo platili izradu procene, sazvali Skupštinu, doneli jednoglasnu odluku sa nižom vrednošću, jer je u tom periodu proizvodnja već bila zaustavljena, a gubici počeli da gutaju kapital. Papire smo predali u danu kada je Radulović podneo ostavku. On je napisao da nije stigao da pregleda dokumentaciju i da ne stoji iza toga, i otišao”, govori Tomić.
On kaže da je dobro sarađivao sa ministrom koji je bio privremeno imenovan do izbora, ali da u tom periodu promena strukture vlasništva nije mogla da se sprovede, pa je čitava procedura odlučivanja ponovljena, vrednost je još jednom korigovana jer su pogoni bili zaustavljeni a gubici se uvećavali.
“Neprijatno je to, smatramo se ozbiljnim ljudima, a trebalo je da akcionarima objasnimo zbog čega tri puta glasaju o istoj stvari i svaki put imaju sve manju vrednost akcija. Ali, završili smo i to. Sada čekamo da se potpiše ugovor sa Agencijom za privatizaciju, sa državom koja preuzima većinsko vlasništvo i odmah ga iznosi na prodaju. A ja verujem da će ta prodaja biti uspešna, iako Simpo posle blokiranog računa već više od godinu dana ne radi. Tačno je da smo izgubili partnere, tržišta, ne isporučujemo robu, ali kada smo nedavno pozvali predstavnike Ikee iz Zagreba, ispostavilo se da su spremni da nastave saradnju koja je trajala 40 godina”, kaže naš sagovornik.
Simpo gradio, država prodala
Tomić ističe da osim dve svetske kompanije koje su detaljno upoznate sa situacijom u Simpu i spremne da uđu u nadmetanje za državni paket, očekuje da će se do sredine ovog meseca prijaviti i neke druge, možda manje atraktivne kompanije zainteresovane verovatno za neke delove Simpa, jer za čitav kompleks nemaju dovoljno ekonomske snage. Naime, potrebno je veliko investiranje, oprema je posle svih ratova i sankcija zastarela.
“Embargo je na Simpu ostavio teške posledice, daleko veće nego kod drugih fabrika nameštaja. To i nije teško razumeti, jer niko osim nas nije imao svoje firme u inostranstvu, svoje robne kuće. Mi smo sve to imali i izgubili – punktove u Americi, Kanadi, širom Evrope, u Italiji, Francuskoj, Poljskoj bile su Simpove elipse na zgradama… sve smo to mi izgradili a država prodala, dala drugima. Samo u Hrvatskoj smo imali četiri robne kuće, u tu imovinu smo ulagali po sistemu Ikee. U Poljskoj je poslovalo sedam robnih kuća i mnogo smo nameštaja prodavali, po deset miliona dolara, redovi su bili pred otvaranje salona. Eto, to je lepo za sećanje”, priča Tomić.
Zato je, kaže, Simpo veliki gubitnik, jer je krenuo sa vizijom da zauzme evropsko tržište i da na njemu razvija i svoju i srpsku proizvodnju, a na tom putu je zaustavljen. Ipak, on šansu vidi u traganju za strateškim partnerom koji bi omogućio da kompanija što pre vrati stari sjaj.
“Mi samo želimo da se vrlo brzo završi procedura određivanja pozicije većinskog vlasnika – države, da potpišemo ta dokumenta, a potom očekujemo prijave stranih kompanija, izbor strateškog partnera. Ja ću se potruditi da državi ponudim kvalitetno rešenje, za koje i ona ima interesa, kako ne bi došlo do zatvaranja nekih pogona, otpuštanja. Naprotiv, odgovorno tvrdim da u Simpu nema viška proizvodnih radnika, da će ubrzo biti potrebno i da se broj u proizvodnji poveća, kao nekada kada smo zapošljavali 7.000 ljudi”, tvrdi Tomić i dodaje da se u ovom trenutku sudbina najvećeg domaćeg proizvođača i juga Srbije nalazi u rukama države.