Drašković: Kako me je hapsio Naser Orić

Drašković za Danas kaže da nikada neće zaboraviti sliku jedne devojke, koja je tokom devetomartovskih demonstracija tukla policajce.  

 “Nikada neću zaboraviti sliku jedne devojke, kada smo 9. marta 1991. razbili policiju i ganjali ih po ulicama. Bila je sva u „goloj vodi“. Ostala je bez dugmadi na bluzi. Valjda su ih odneli mlazevi iz vodenog topa ili je bez njih ostala u sukobu s policijom. U rukama je držala motku i jurila nekog policajca bez kape“, seća se Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, devetomartovskih demonstracija pre 21 godinu.

Padao je mrak, seća se, kada je ušao u Skupštinu Srbije da ispere oči od suzavca.

Sav sam bio otekao u licu. Iznad lavaboa u Skupštini uhapsila me je specijalna jedinica policije. Rečeno mi je: „Gospodine Draškoviću, vi ste uhapšeni. Idete na pregled, pa u Centralni zatvor“. Odveli su me u skupštinsku prostoriju koja je bila pretvorena u ambulantu. Smestili su me iza paravana sačinjenog od najlonskog zastora i rekli da tu nag do pojasa čekam pregled srca. Čekanje je potrajalo duže od pola sata. Slušao sam šta se događa i virio iza paravana da vidim ko sve ulazi. U jednom trenutku ušao je kratko ošišani mladić u farmerkama, koji je krvario iz arkade, i obratio se nekome sa činom, koji je tu sedeo: „Prebiše me ovi naši. Nisu znali ko sam“. Ovaj s činom upita: „U kojoj akciji si bio?“, a ovaj je odgovorio: „Razbijao sam izloge“. Tada sam ja rekao: „Razbijali ste izloge da bi to sutra natovarili na leđa demonstrantima“. Diže se onaj s činovima i reče: „Gospodine Draškoviću, ako ćemo pošteno, razbijali smo i mi i vi“, priča Drašković.

Posle obavljenog pregleda prišao mu je policajac u uniformi: „Ja sam komandir jedinice koja vas je uhapsila i lično ću vas odvesti u Centralni zatvor“.

U tom trenutku nisam znao ko je to bio, ali je policajac bio korektan i čak me pitao da li sam gladan. Policajac je pretpostavio da ceo dan ništa nisam jeo i ponudio mi je sendvič i jogurt. Uvodi me u maricu bez lisica na rukama, seda pozadi sa mnom i naređuje da se ne gasi svetlo. Negde na pola puta do zatvora, kaže da je čitao „Nož“ i posle više ništa nije rekao – i dan-danas se lider SPO čudi toj izgovorenoj rečenici.

Pred zgradom Centralnog zatvora taj policajac mu daje skoro punu paklu cigareta, rekavši da je nedelja i da neće imati prilike da ih kupi u zatvoru, kao i da posete nisu dozvoljene. Tek nekoliko godina posle toga, Drašković će videti fotografiju tog čoveka u novinama i shvatiti da ga je uhapsio Naser Orić, koji je 1991, prema Draškovićevim rečima, bio veoma blizak Miloševiću kao čovek od njegovog najvećeg poverenja.

– Za vreme tog prokletog rata čitao sam u nekim sarajevskim novinama kako me je Naser Orić šamarao, psovao mi velikosrpsku majku i neke slične gluposti – navodi Drašković.

Ćeliju u kojoj je odveden, poredi s grobom.

Bila je metar ili dva široka i tri metra dugačka, neokrečena, smrdljiva, jer je čučavac bio u ćošku, po zidovima išarana svakojakim natpisima, mnogi od njih su ispisani krvlju. Sve to ću videti tek ujutru jer unutra nema svetla, tačnije ima ga, ali se sijalica pali i gasi spolja. Jedino svetlo dolazilo je kroz neko armirano staklo na vrhu vrata. Tu noć nisam oka sklopio. Najviše sam razmišljao o pogibiji policajca Nedeljka Kosovića i mladića Branimira Milinovića i o tome šta bi bilo da sam poveo narod na televiziju ili da sam ga uveo u Skupštinu. Televiziju su branili mitraljezi i sigurno je da bi bile ubijene desetine i stotine ljudi, a da je ušao narod u Skupštinu desilo bi se možda i gore. Armija je uveče izašla na ulice i ugasila pobunu, jer je policija bila nemoćna. Verovatno bi Skupština bila granatirana da sam narod uveo unutra, opisuje Drašković prvu noć.

Prvog jutra posle doručka, otvaraju se vrata ćelije, policajac raportira i predstavlja se kao komandir smene Enver Kovačević. „Gospodine Draškoviću, da li vam treba nešto?“ Drašković ga pita ima li biblioteka u zatvoru i zamoli ga da mu donese nešto za čitanje.

Salutirao mi je i otišao. Brzo se vratio s knjižicom. Pogledam, a on mi doneo Pravilnik o ponašanju u zatvoru. Kada mu prigovorim na takvom izboru, on krivicu svali na mene jer nisam kazao šta tačno da mi donese. Tada sam zatražio „Braću Karamazove“ i dobio ih, kaže Drašković.

Lider SPO desetog i dobar deo jedanaestog marta nije imao nikakvog kontakta sa spoljnim svetom.

Tek 11. posle podne došla je Danica sa advokatima. Ali i taj razgovor je morao da bude vođen u prisustvu policije. Ona mi je u jednom trenutku došapnula da su se pobunili studenti, pobunila se Srbija! Nije imala mnogo vremena da mi priča, ali i to što je rekla bilo mi je dovoljno da shvatim da je pobuna nastavljena, seća se sagovornik Danasa.

Sutradan oko šest uveče, u ćeliju ulazi komandir Enver Kovačević i daje mu ceduljicu sa brojem telefona. „Nemojte da zaboravite svog komandira. Slobodni ste. Izlazite“. Draškovića sprovode do upravnika zatvora gde ga čekaju supruga i stranačke kolege.

Danica kaže da idemo odmah. Ima rešenje da sam pušten na slobodu. Neki policajac nam kaže da upravnik samo hoće da popije kafu sa mnom. S obzirom na to da su u zatvoru zaista bili korektni i da nije bilo maltretiranja, odem na tu kafu. Ali kafa dođe, kafa se popi, pitaju – hoćete li sok? Kažem da neću. Sedite još malo, kažu. Upravnik stalno telefonira. Vreme prolazi i svaki put kad upravnik podigne slušalicu, promeni mu se boja u licu. U jednom trenutku Dana kaže: „Vuče idemo, ovo je neka podvala, oni izgleda imaju nameru da te zadrže“. Uhvati me za ruku i iz kancelarije me izvede u hodnik. A tamo se postavio kordon policije. Idemo prema kordonu, a oni kažu da ne možemo proći i izaći. Danica pita da nismo možda uhapšeni, a oni joj odgovaraju da ona nije, ali da ja ne mogu proći. „On mora da ostane“, kažu. Dana tog najbučnijeg svom snagom odgurnu i reče: „Da vidimo možemo li“. I kroz tu rupu u kordonu izađemo napolje, sedamo u kola i najvećom brzinom žurimo ka našem stanu na Labudovom brdu, priča prvi čovek SPO.

Od kuće odlazi pravo na studentski protest na Terazijama.

Tada nismo znali šta se događalo kada su u zatvoru oslobođenog nastojali da me zadrže. U tim trenucima u Beogradu je pod zemljom na Topčideru, u onom objektu kraj kojeg su kasnije ubijena dvojica gardista, održavana dramatična sednica vrhovne komande Predsedništva još postojeće SFRJ. Milošević je preko Bore Jovića tražio da armija proglasi vanredno stanje, da okupira Beograd, da se vratim u zatvor i da se formiraju preki sudovi. Taj predlog Srbije podržali su predstavnici Crne Gore, Kosova i Vojvodine, a usprotivili su se predstavnici Slovenije, Hrvatske i Makedonije. U trenutku dok upravnik mene nutka kafama i sokovima vođena je bitka za peti, odlučujući glas predstavnika Bosne, Srbina Bogića Bogićevića. Lomili su ga ovi zagovornici okupacije i prekih sudova dosta dugo. Nisu ga slomili. U trenutku dok sam govorio na Terazijama još su ga lomili. Nešto kasnije on je prelomio i glasao protiv. Mislim da svi mnogo dugujemo tom čoveku, kaže Drašković.

Kada je izašao iz zatvora, dodaje, odmah mu je bilo jasno da je Milošević u nokdaunu.

Devetog marta je razbijen, ponižen i to u trenutku kada je bio najsnažniji, u trenutku kada ga je podržavala ogromna većina u Srbiji, kada su ga podržavali svi Srbi u Bosni i Hrvatskoj, vojska i policija i kada su ga kao novog Karađorđa bogotvorili ljudi i to većina u takozvanoj srpskoj eliti, u vrhu SANU, u Klubu književnika i crkvi. Osetio sam da je to pravi trenutak da omasovimo proteste i zatražimo vanredne i parlamentarne i predsedničke izbore. Samo jedan dan bio je dovoljan da SPO na Trgu slobode okupi više od 40.000 ljudi, a istovremeno je održavan skup takozvane „plišane revolucije“ na Terazijama. Mediji su bili oslobođeni. U tom trenutku TV Bastilja uživo prenosi miting SPO 12. marta. Direktor i četvorica urednika su podneli ostavke, pao je ministar policije.

Svi, svi, svi

U tom živom prenosu obraćam se narodu i pozivam ga da u narednih pet minuta podržavamo zahtev da svi uhapšeni demonstranti, a bilo ih je oko 400, odmah budu pušteni na slobodu, tako što ćemo svi s uzdignuta tri prsta klicati „Svi, svi, svi“. Tako je rođen taj poklič „Svi, svi, svi“. Tog dana svi uhapšeni su pušteni kućama, priča Drašković.

Kada se skandiranjem „Svi, svi, svi“ završio skup na Trgu slobode, poveo je narod ka Terazijama.

Na Terazije sam poslao poruku da je idealan trenutak da se dva skupa spoje i poveo narod. Kada smo se primakli Dušanovom gradu, medijator onog skupa, glumac Branislav Lečić, dreknuo je u mikrofon: „Vuče Draškoviću, ne prilazi, nisi poželjan!“ To mi je najteže palo, pa sam da bih sprečio bruku i eventualni sukob između pristalica SPO i tog divnog sveta na tom mitingu, narod koji je išao za mnom sproveo niz Balkansku ulicu. Tako je bilo ‘91. Dve godine kasnije, Dana i ja ćemo od hapšenja pa nadalje sedmicama preživljavati pakao. To više nije bila ona policija. Milošević je sa ratišta Bosne i Hrvatske u policiju bukvalno doveo ubice. O tome pišem u „Meti“. Ne pišem sve jer to nikada neću uraditi čuvajući svoje dostojanstvo, zaključuje Vuk Drašković.