Anamarija Nikoletić iz Begrada posle master studija iz hemije, nalazi se na doktorskim studijima na Univerzitetu u švajcarskom gradu Bazelu. Ona kaže da se čim su krenuli skupovi podrške studentima u Bazelu, uključila u organizaciju jer je htela da „okupi što više ljudi koji podržavaju studente“. Navodi da su do sada napravili jednu divnu zajednicu.
„Kada se okupljamo u dijaspori, želimo da ljudi u Srbiji saznaju da imaju podršku rasejanja, ali i da se lokalno stanovništvo informiše o situaciji u Srbiji. Do sada sam se dobro umrežila sa organizatorima u ostalim gradovima Švajcarske, a i Evrope i sveta. Nemanju sam znala od ranije, ali smo se dosta zbližili kada se krenulo sa skupovima podrške u Bazelu pošto nas nema mnogo na univerzitetu ovde, i on nas je sve povezao oko Ture do Strazbura„.
Beograđnka Marina Maletić, posle 12 godina provedenih u Parizu nedavno se preselila u Strazbur. Ova doktorka neuronauke sa Sorbone, trenutno je menadžerka jednog evropskog naučnog projekta za saradnju na Institutu za genetiku i molekularnu i ćelijsku biologiju (IGBMC) pri Univerzitetu u Strazburu.
I ona je poznavala Nemanju od ranije „iz gimnazije“. Njega je kako kaže, prvog pitala da li zna ljude u Strazburu, jer je želela da organizuje doček za bicikliste prenosi N1.
„On me je stavio u jednu novoformiranu whatsapp grupu i odatle je sve počelo. Tako sam se povezala i sa Anamarijom i Emom“, kaže za N1 Marina Maletić.
Ema Marković, studentkinja treće godine biologije na Univerzitetu u Strazburu je deo detinjstva provela u Beogradu, ali već skoro 13 godina živi u Strazburu.
„Pre Ture sam znala samo nekoliko osoba koje su u grupi. Među njima je Nemanja, kog sam upoznala pre više godina preko mog brata kad su njih dvojica bili studenti u Strazburu. On me je dodao u grupu na whatsapp-u kad je najavljeno da studenti dolaze”.
Nemanja Milićević, iz Beograda, trenutno je postdoktorand Univerziteta u Bazelu, a prethodnih 10 godina živeo je u Strazburu gde je krajem 2022. doktorirao iz oblasti strukturne biologiju i biofizike.
„Pre biciklističke ture sam poznavao i Anamariju, i Emu i Marinu, te sam smatrao da bi naša sinergija bila ključna za uspešnu organizaciju dočeka studenata. Naime, Anamarija je mesecima unazad koordinisala skup podrške u Bazelu – prvi te vrste u Švajcarskoj i imala je odličan kontakt sa drugim gradovima. Prirodno je da sam pomislio na Emu i Marinu jer sam mislio da bi na licu mesta mogle da učine ključne stvari kada je reč o prijavi i organizaciji skupa, dok bi Ema kao studentkinja mogla da stupi u kontakt sa tamošnjim studentskim organizacijama. To je bio prvi, ali, reklo bi se, i ključni korak. Od tada je naša mreža ljudi samo jačala“, počinje razgovor za N1 Nikola Milićević.
Anamarija navodi da su organizovani su u radne grupe – logistika, mediji, prijava skupa, organizacija smestaja i hrane, gde se dogovaraju o svim detaljima dočeka.
„U kontaktu smo sa studentima biciklistima, tu smo ako ima potrebe da se reše ikakve nedoumice“, kaže Anamarija.
Imamo isti cilj
Marina kaže da su svi stekli veliku motivaciju da se bave dočekom, jer se dive ovoj inicijativi. Ističe da je organizacija za sada, efikasna i da je dosta ljudi veoma aktivno i angažovano.
„Imamo isti cilj, a to je da priredimo što lepši doček biciklistima. Vlada sloga i prijateljstvo u međusobnoj komunikaciji i odlučivanju“, kaže Marina.Anamarija ističe da su gradovi kroz koje su studenti već prošli, postavili ozbiljan zadatak ali se nadaju da će i doček u Strazburu ostaviti divan utisak na studente koji budu stigli.Marina kaže da su 10. aprila dobili odobrenje za lokaciju dočeka, a da je sam program je u procesu kreiranja.„Biće sigurno slavlja i veselja, muzike, hrane, a tačne planove čuvamo kao iznenađenje“, poručuje Marina.
Nemanja ističe da je doček biciklista heroja u Strazburu moguć isključivo zahvaljujući dobroj volji ljudi velikog srca koji su otvorili vrata svojih domova, danonoćno učestvuju u organizaciji, vremenm I novcem.
„Svečani doček će upriličiti hor čiji članovi dolaze iz više različitih gradova Francuske, Nemačke i Švajcarske. Za finiš prvog srpskog Tur de Fransa spremamo trenutke za pamćenje“, kaže Nemanja.
Osim međusobno, povezani su i sa studentima iz Srbije. Anamarija je od početka blokada u kontaktu sa matičnim Hemijskim fakultetom Univerziteta u Beogradu. Više puta je išla na njihove akcije i obilazila ih.
„Zbog dočeka u Strazburu i nekih drugih akcija u dijaspori sam bila u kontaktu i sa ostalim fakultetima širom Srbije. Neki od mojih najbliskijih ljudi su trenutno u blokadi fakulteta u Srbiji, tako da sam itekako povezana sa studentima“, kaže Anamarija, dok su Marina i Ema, zahvaljujući organizaciji dočeka „uvezale“ sa kolegama iz Srbije.
Mešavina osećanja
Marina kaže da studentska borba kod nje stvara veliki, intenzivnu mešavinu osećanja – uzbuđenja, nade, nestrpljenja za promenama, divljenja prema neposustajanju,brige da ne bude novih incidenata, inspiracije i motivacije, probuđenom rodoljublju…
“Ali istovremeno i besa, ljutnje, razočarenja zbog nepravdi koje se svakodnevno dešavaju onima koji otvoreno podržavaju proteste ili samim učesnicima i organizatorima. Najjači utisak će morati da bude pozitivan – nepokolebljiva hrabrost studenata. Ovo nije pitanje političke orijentacije, ili (ne)naklonosti nekoj političkoj partiji – pitanje je borbe protiv sistemske korupcije i za pravnu državu u kojoj institucije izvršavaju svoje funkcije“, uverena je Marina.
Ema kaže da se studenti bore za ključne vrednosti – ljudska prava, nezavisne institucije kao temelj demokratije, transparentnost i odgovornost svih pred zakonom.
„Otkako sam stigla do uzrasta gde sam svesna politike, te vrednosti nisam mogla da vidim u našoj zemlji. Studenti u blokadama su veoma hrabri, i osećam veliki ponos da naši mladi uspevaju toliko da postignu. Naročito sam bila dirnuta 15. marta kad sam videla ogroman broj ljudi koji su se mobilisali i podršku koju su studentima imali od strane pojedinaca i grupa. Ovi protesti su nada za Srbiju, a borba je posebno važna u ovom svetu sa sve više autoritarnih tendencija. Studenti su uvek bili sa prave strane istorije“, ističe Ema.
„Stečena prava ipak izborena prava“
Studentski zahtevi, smatra Nemanja oslikavaju neotuđivu potrebu društva za slobodom i nažalost, osnovnim ljudskim pravima.
„Stečena prava ipak izborena prava, te da ih je očuvati jednako teško kao i boriti se za njih. Studentska istrajnost je iskrena, a njhova želja za pravednijim društvom je primer koji moramo pratiti. Ponovno ostvarivanje sloboda i dolazak istinske demokratije mora biti glasan“, poručuje Nemanja.
Svi su svesni da su zemlje u kojima žive poprilično rezervisane po pitanju prostesta u Srbiji, ali da svojim delanjem čine koliko mogu da se stvari promene. Ističu da se posle 15. mart i najvećeg skupa u istoriji Srbije održanog u Beogradu, stvari menjaju nabolje.
Anamarija kaže da je odnos Švajcarske prema zbivanjima u Srbiji donekle očekivan, jer se ova zemlja drži svog principa neutralnosti. Ona podseća da su određene političke partije ili neformalne grupe u prethodnom periodu dale podršku studentima u Srbiji i njihovoj borbi, ali da ne postoji zvanični stav parlamenta ili neke švajcarske institucije, a zbog principa neutralnosti se čak ni univerziteti ne oglašavaju zvanično.
„Kao i u politici, izveštavanje švajcarskih medija je poprilično neutralno, objektivno i mlako. O skupovima podrške koje pravimo u Švajcarskoj informišemo i lokalne medije, šaljemo im dopise i pozivamo ih da izveštavaju o zbivanjima u Srbiji. Tek poneke lokalne novine su prenele vesti, naši dopisi su mahom bili ignorisani, ali od marta nailazimo na veće interesovanje medija da izveštavaju kako o našim okupljanjima, tako i o situaciji u Srbiji. Naročito se situacija promenila nakon 15. marta“, smatra Marija.
Marina navodi da njenom okruženju, pre svega na poslu u Strazburu, ljudi nemaju ideju o tome šta se dešava u Srbiji, a da im je generalna asocijacija na našu zemlju korupcija.
„Koristim svaku priliku da svojim prijateljima i kolegama dižem svest o svemu tome. Mediji su slabo pokrivali dešavanja do 15. marta. Francuska spoljna politika i dalje nije zauzela jasan stav prema protestima, delimično iz licnih i interesa EU, što mozemo zaključiti i prema poslednjoj predsednikovoj poseti Parizu“, kaže Marina.
Ema kaže da se trudi da širi informacije a da je dosta ljudi bilo izennađen što se tako veliki protesti desavaju a da ovdašnji mediji ne pišu o njima.
„Društvene mreže su zato bile pomoć. Deljenje slika i videa je imalo veći uticaj nego samo reči i opisi događaja“, kaže Ena.
Suze su ok
Kao i milioni ljudi u Srbiji i dijaspori i ovi mladi ljudi plaču, a kako kažu tek će na dočeku.
„Na dočeku ću sigurno“, poručuje Anamrija.
Marina kaže da trenutno ne, ali da je sigurna da će liti suze radosnice na dan dočeka „kao vodopad“.
„Neverovatan je osećaj i čast imati priliku da na ovakav način budemo deo njihove revolucije“, objašnjava Marina.
Ema je posebno bila dirnuta 15. marta dok je uživo pratila protest, „a i posle kad sam gledala snimke i intervjuje“,
„Oči su mi bile stalno vlažne. Otkako smo počeli da organizujemo dolazak studenata baš i nemamo vremena za plakanje haha“, poručuje Ema.
Da osim suza radosnica ima i onih drugih, potvrđuje Nemanja.
„Čitanje imena nastradalih pred skupove podrške i pomisao da su neki ljudi stradali, te da nisu imali priliku da dosanjaju svoje snove, a sve zbog nečijeg nemara i neodgovornosti, je nešto što me duboko pogađa i tera suze na oči“, zaključuje Nemanja.