Nikada ga više neću tužiti. Umorila sam se. Ja to radim poslednjih petnaest godina, a moje dete sada ima 16 godina. Navikli smo ne samo da živimo bez njegovog novca, već i da nam se „šlepa“, posebno otkako je Marko, naš sin, porastao. Zamislite da mu je pre neki dan tražio jaknu, kaže ide hladno vreme, nema šta da nosi. I, naravno, Marko mu je dao jer mu je to otac“, počinje svoju priču Milica O. iz Užica.
Ova tridesetpetogodišnja učiteljica bila je udata za Sašu M. koji u Užicu važi za pristojnog, odgovornog i poslovnog čoveka. Razveli smo se posle dve godine braka, što se i očekivalo. Ja sam imala 19, a on 24 kad smo se venčali, bili smo deca. On već tada nije hteo ništa da radi i kad je Marko napunio godinu ja sam otišla kod svojih. Upisala sam fakultet, a on, naravno, ništa nije radio. Vratio se kod svojih i lenčario. Alimentaciju nije plaćao pa je sve palo na moje roditelje. Posle godinu dana rekla sam mu da ću ga tužiti, mada nije verovao. Zaposlio se u Pošti i znala sam da ima pristojnu platu. Za relativno kratko vreme stigla mi je presuda da treba da mi plaća 30 odsto plate na ime alimentacije, ali nije precizirano da mu se novac odbija automatski sa plate, nego da on meni uplaćuje na kućnu adresu.
(Opširnije u štampanom izdanju)