“Kad ostaviš nadu, prema Danteu to je ulazak u pakao. Ne mogu da prosudim u kojem smo mi krugu”, dodaje Mijač.
Zašto je u Srbiji začepljena mogućnost drugačijeg mišljenja o svemu oko nas, zašto se vraćamo starim, preživelim ideologijama?
Preživeli smo jedno društvo koje mi se u dubini, iskren da budem, nije sviđalo jer je počivalo na lažnoj ideologiji bratstva i jedinstva koje je ostalo samo parola, nije se rešavalo, kao što se nije rešavalo ni to ozbiljno pitanje nacionalne izdaje za vreme Drugog svetskog rata. Pobednici su uživali u svojoj pobedi i sve hteli zasluge za sebe, a nisu sagledavali šta je bilo ono ukorenjeno što je rodilo ideju onog drugog.
Mislite na četništvo?
Ne samo na četništvo, i na ustaštvo i sve te pokrete. I pobednici su hteli sredstvima varvarske prinude to da rešavaju, a ne zaista da reše. Ali, ponovo se vraćamo na ono što pomalo maglovito zovem znanje – u to se nije ulagalo. Znanje je opasno po svaku vlast, ono ima upite i za samu vlast i zato ga ne voli.
Mi smo pedeset godina živeli van znanja i nastavljamo i dalje tako da živimo. Nismo sačuvali nijedan univerzitet od Bolonje. A da li je Kembridž potpisao tu deklaraciju? Nije. Zato su nama danas isto Beogradski univerzitet i Megatrend.
Kako postati drugačiji rodoljub sem tog vulgarnog?
Osvešćeni rodoljub! Znanjem. Mislite li da Švajcarci nisu rodoljubi, da Holanđani nisu rodoljubi i to veliki, da ne govorim o Francuzima. Oni su netrpeljivi ako ne govoriš perfektno francuski.
Zašto imamo problem da ni političke ni intelektualne elite nisu na pravi način odgovorile na potrebe građana Srbije, na potrebe naroda?
Ne može se ništa uraditi ekspresno, ne može jedna manjina lišena moći nametnuti svoju vizuru. To što zovete intelektualna elita nijednog trenutka se nije osramotilo. Možemo da nabrajamo mnoga imena. Ali niko ne priznaje pamet, svi vole nepametne ljude, pa i narod. Ispade da narod voli one koji znaju da prave rakiju. Danas je u Srbiji veliko pitanje uživaš li u trubačima ili ne? Ja ne uživam, nikada nisam ni uživao, a smatram se Srbinom, jesam Srbin i volim da budem Srbin, ali ne bih pozvao trubača da mi trubi tu pored glave. To me ne uzbuđuje.
Kako Srbija danas izgleda u vašim očima?
Tužno. I izgubljeno. Sećam se kad se moj poznanik Ivan Đurić kandidovao za predsednika Srbije rekao sam mu da greši. Neće Srbin da glasa za tebe, neće da glasa za nekog ko ne tukne, ko se kupa dva puta dnevno, govorio sam mu.
Zašto su Srbi protiv civilizacije i napretka?
Nisu oni protiv civilizacije i napretka, ali po mom sudu ljudi u Srbiji neće da rade. Idite bilo gde van Beograda i probajte da nađete nekoga da za nadnicu odradi neki posao na vašoj vikendici, nećete naći nikoga u deset sela, a svi traže posao. Ne traže posao nego hoće zaposlenje, radno mesto da ne rade, a imaju platu. Privilegovani nerad. Ali, kad odu napolje rade i po dva posla i to onakva kakva nikada ovde ne bi prihvatili. I zarade novac. A ko, čast izuzecima, a hvala bogu ima ih, donosi novac ovde da uloži u neki biznis? Malo ko, grade kućerine sa liftovima, Ajfelove kule. To su ambicije primitivizma, ali nisu ni oni krivi, nije imao ko da im kaže – kad ste već tamo naučite kako se organizuje posao, kako se zarađuje i to znanje unovčite ovde. Znači, gde si bio? Nigde! Šta si naučio? Ništa!
A politički život danas u Srbiji, kako vidite?
Nemojte da me pitate svašta. Gde vi vidite politički život? Ne postoji, to je koješta.
Pa šta je ovo, pozorište, vodvilj?
Ma ne, vodvilj je visok nivo, mnogo traži. Ovo je ništa. Ovde se sastalo sve i svja, namerno da udomi familiju. Pa to ni u vreme kraljevine nije bilo.
Dvadeseti vek bio je pun krvi, ali imao je ideju humanizma. Kako smo ušli u novi vek bez ideje?
Mera vrednosti je postalo samo ono što je život danas. Kako se to dogodilo? Pre izvesnog vremena slušao sam jednog našeg istoričara koji je XX vek nazvao ekspresnim. Kaže, taj je vek trajao kratko – od 1914. do pada Berlinskog zida – i da smo sva nasilja i čuda doživeli znajući da ima kraja, sa izvesnošću da je privremeno sve to što nas je snalazilo. Do Berlinskog zida. Danas postoji samo jedan izbor – ili ćeš biti Sotona u paklu ili onaj koji je mučen.
Zvuči traumatično. I individualno i kolektivno?
U svakom pogledu. Ja sam na kraju života, imam pravo da mislim tako. Ali, budući da sam religiozan, verujem da i tu ima nego eshatološkog spasenja. Ništa na ovom svetu nije smišljeno da večito traje, pa ni vladavina zla zauvek.
Zašto je čovek XXI veka prestao da misli?
Zato što je to postalo suvišno. Postoje centrale koje misle, imaš datost u koju uključiš slušalice. Nisu potpuno stradali samo oni koji su došli iz skraćenog veka. Videli ste na komemoraciji Vojina Dimitrijevića – uglavnom je to bio naš vek. I Vojin je bio čovek 20. veka. Nema mladih ljudi. Oni žive u drugom svetu, nema više klasičnog humanizma.
Imaju paralelnu stvarnost?
Ne, imaju to što imaju – nasilje, znaju da žive u vremenu nasilja, ne u vremenu pravde. Ljudska prava su čip u igri. Isturiš ih i ideš za naftu.
Zašto je humanizam propao kao ideja? Kako se izgubio čovek?
Nadišlo ga je vreme. Profit je svetinja. Nijedna korporacija u svetu ne misli nacionalno, ne u smislu da potencira nacionalnost, nego svoju populaciju. Uzmite Ameriku, čije firme idu u Kinu, a svoje ljude ostavljaju na ledini. Nema ograda ni obaveza. Danas jedan od kandidata za predsednika SAD otvoreno kaže – nećemo socijalističku Ameriku. A socijalizam je čitav vek bio svetinja. Besan sam što smo izigrali tu ideju. Ceo svoj život verovao sam u socijalizam, a on kaže neću. Gde naslanja pravo čoveka. U korporaciji?
*Evropa nije prognala taj duh.
Jedina nada čovečanstva je da stara Evropa ostane stara Evropa. Da se obnovi sistem vrednosti i očuva ono do čega su došli ljudi u Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Švajcarskoj.
Znate, ljudska priroda je nezaustavljiva. Čovek je civilizacijski obrađeno biće, ali je u velikoj meri i atavističko, a kao nagon izražava se i alavost. Meni mozak radi do sto hiljada evra, to još mogu da zamislim, tačnije da naslutim šta je. A kada bih bio u prilici više da vidim zapanjio bih se, ne bih znao šta ću s tim, to prevazilazi i moje potrebe i moju maštu. Zašto bogat čovek mora da bude još bogatiji? Nagon ga tera.
Postoji za mene još jedna užasna stvar – da mnogo bogat čovek proglasi sebe humanistom i da deo tog svog novca u neke takozvane humane akcije. Da, ali nikako ne daje na nešto što će fundamentalno preobražavati svet, na obrazovanje.
Kompletan intervju možete pročitati u štampanom izdanju Novog magazina.