Marić, koji tvrdi da ga je JAT opljačkao falsifikovanjem važnih dokumenata, traži vansudsko poravnanje i reviziju sudskih postupaka koji su pravosnažno završeni na njegovu štetu još 1995. godine. Bombaš iz Predsedništva, kako su ga mediji prozvali, ponovo najavljuje “skandalozan performans”.
“Pripremam skandalozan performans, ali on u sebi neće sadržati ništa kriminalno i nema veze sa eksplozivom. Obavestiću medije o tome na svojoj konferenciji za novinare”, kaže Marić za Novi magazin
Šta pripremate?
Neću da vam kažem. Nastavljam tamo gde sam stao. Da nije bilo razbojničkog čina kojim su oduzete garancije koje su mi date tokom pregovora u predsedništvu sve bi bilo drugačije.
Da li to znači da se niste pokajali, da bi sve isto uradili i da ste znali kako ćete da prođete?
Uradio bih to, ali bih sada snimao mobilnim telefonom i omogućio direktan prenos da ljudi mogu da vide šta mi je obećano, da sam to dobio napismeno i ko je sve razgovarao sa mnom.
Šta ste hteli da postignete ulaskom u Predsedništvo?
Da se stavi tačka na pljačku koju su ozakonili tadašnji Privredni sud u Beogradu i Viši trgovinski sud Republike Srbije i naravno vansudsko poravnanje. U razgovorima u Predsedništvu Slobodan Homen mi je obećao hitnu reviziju sudskih postupaka kojima sam opljačkan i da se aktiviraju sve moje krivične prijave koje sam podneo. Na osnovu pisane garancije tadašnjeg v.d republičkog javnog tužioca Slobodana Radovanovića trebalo je da sam oslobođen krivičnog gonjenja za delo koje sam počinio. Te garancije je jedan član obezbeđenja odneo mome prijatelju ispred Predsedništva, ali kada je on krenuo da ih fotokopira došli su policajci i oduzeli mu ih. Sve to stoji u zapisniku sa saslušanja tog mog prijatelja. A i u obrazloženju moje presude stoji izjava jednog od pripadnika obezbeđenja da su ti papiri u koverti odneti na ugao Andrićevog venca i Kneza Miloša i predati nekom licu.
Da li je to moralo baš s bombama da se izvede?
To me je i predsednik pitao. Rekao je:”Mariću zar su bile potrebne bombe”, a ja sam mu odgovorio da mi nisu pomogla 242 faksa koja sam mu poslao. Rekao sam mu i da sam dolazio u Predsedništvo prethodnog dana, malo pre nego što je u posetu došao Džozef Bajden.
Znači da je i predsednik razgovarao sa vama?
Iako je kabinet predsednika to demantovao, tačno je da je on razgovarao sa mnom. Seo je na fotelju pored mene. Čak se i u mojoj presudi navodi izjava jednog pripadnika obezbeđenja iz jedinice “Kobre” koji kaže da je predsednik razgovarao sa mnom i da je seo sa moje desne strane. Da se razumemo. Ja protiv njega nisam imao ništa i to sam uradio da bih skrenuo pažnju na svoj problem.
Išli ste u Predsedništvo po izlasku iz zatvora. Šta ste tražili tamo?
Izašao sam 21. juna a već sutradan sam otišao u Predsedništvo. Hteo sam da pitam kada će predsednik da me primi. Čim sam ušao sjatilo se pet-šest članova obezbeđenja. Čekao sam 15 minuta da mi odgovore da predsednik ne može da me primi jer nije tu. Još dok sam bio u zatvoru predsedniku sam poslao pismo u kojem sam napisao da ću da ostvarim naumljeno. Onda me je policija dva sata ispitivala šta znači naumljeno.
Kakav ste tretman imali u zatvoru?
Prvo sam bio u CZ-u, a onda me sud uputio na izdržavanje ostatka kazne od 11 meseci u zatvor otvorenog tipa u Padinskoj skeli. Prema Uredbi Vlade Srbije o osnivanju KPZ i okružnih zatvora u Skeli postoje dva odeljenja, otvoreno i poluotvoreno, a tretman prema osuđenicima se razlikuje po broju dana za vikend van zatvora i godišnji odmor.
Bili ste slobodni za vikende?
Ne, jer meni i još nekolicini zatvorenika je određen tretman V što se može dodeliti samo u zatvorima zatvorenog tipa unutar kojih postoji i zatvoreno odeljenje. Protiv jednog broja ljudi, uključujući i mene, primenjivana je u zakonu nepostojeća mera pojačane kontrole kretanja, a što znači da sam bio zaključan 22 sata dnevno. Upravni sud je svojim rešenjem proglasio nezakonitim postojanje zatvorenog odeljenja, tretmana V i predmet vratio Ministarstvu pravde na ponovni postupak uz primenu primedbi suda. U obrazloženju piše da je zakon povređen na moju štetu.
Pa šta vi imate od toga, kada ste već odležali kaznu?
Podneo sam zahtev Ministarstvu pravde 27.06. radi dogovora o postojanju štete i visini naknade, a pre podnošenja tužbe protiv Srbije. Moj odštetni zahtev će biti pet miliona evra, jer sam bio u beogradskom Gvantanamu. I još nešto – još mi nisu uključeni telefoni i internet koje je Telekom isključio po nalogu policije.
Zašto su vam isključeni telefoni?
Zbog „ataka na faks američke ambasade“ kao izraza građanske neposlušnosti. Marta 2009. blokirao sam na ceo dan oba faksa u predsedništvu, sledeći dan sam isto učinio sa faksom premijera, a zatim i ministra policije. Moj računar je na svaka dva minuta slao faksove. To je bio moj vid građanske neposlušnosti. Policija je reagovala tek kada sam to uradio sa faksom američke ambasade.
Štrajkovali ste glađu 80 dana, žalili se Sudu za ljudska prava u Strazburu i ništa niste postigli. Kome sada možete da se obratite?
Još mogu da se obratim Visokom komesaru za ljudska prava UN u Ženevi koji ima pravo da ukine presude domicilnih sudova. Sud u Strazburu je odbio moju tužbu jer u vreme pravosnažnosti presude 1995. kojom sam oštećen SRJ nije bila član Saveta Evrope.
Ko je Dragan Marić?
Dragan Marić je 80 dana, od 11. marta do 29. maja 2004. godine, štrajkovao glađu ispred Skupštine Srbije, zahtevajući ukidanje rešenja spora njegovog preduzeća i Jata oko poslovanja u Iranu. Ovaj bivši biznismen ima prilično živopisnu biografiju – studirao je Prirodno-matematički fakultet, odsek za turizam, putovao po Evropi, Dalekom i Bliskom Istoku, a 1973. se popeo na vrh Mon Blan. Osamdesetih godina je radio u Radio Valjevu, a 1983. godine je osnovao svoju privatnu firmu “Sito štampa”. Od 1984. godine je prvi u staroj Jugoslaviji počeo proizvodnju sira mocarela. Proizvodio je svašta – od šibica do insekticida. U Valjevu je bio poznat i po prodaji tehničke robe, kada je, po sopstvenim tvrdnjama za sedam dana prodao više od milion televizora marke Soni i Panasonik. Navodno je u to vreme, kada je takav televizor bio misaona imenica, on prvi u Jugoslaviji omogućio širem građanstvu taj luksuz, po duplo nižoj ceni i na šest rata. Iako se pričalo da je u piramidalnoj prodaji automobila oštetio dosta ljudi, protiv njegove firme nije postojala nijedna tužba.Osnovao je i “Grand Inter Leasing Ltd.” 1989, jednu od prvih “joint-venture” firmi osnovanih u bivšoj Jugoslaviji. Devedesetih je počeo sa proizvodnjom betona, pa se prebacio na izvoz malina. Imao je firme po Lihtenštajnu, Hong Kongu, Teheranu, kao i mešovite firme sa desetinama najvećih državnih preduzeća: Fabrika cementa “Popovac”, “Jumko”, ŽTP “Beograd”, “Luka Bar”, “Beko”… Na svom sajtu je svojevremeno objavio da je imao ukupan promet od dve milijarde dolara. Tokom 2007. javno je nudio bubreg na prodaju.
Opljačkao ga JAT
Razlog zbog kojeg Dragan Marić godinama na različite načine protestuje je mutan posao njegove firme „Grand interlizing“ sa „Jatom“ u kojem je, kako sam Marić tvrdi, bio opljačkan. On optužuje „Jat“ za prevaru koja je prouzrokovala štetu od više desetina miliona dolara. Zbog embarga UN-a 1992. godine, „Jatu“ su u Teheranu ostala blokirana sredstva. Prema tvrdnjama Marića rukovodstvo JAT-a ga je zamolilo da „odledi“ „Jatova“ zamrznuta sredstva pošto posluje u Iranu. Dogovor je bio da Marić pozajmi novac od „Jata“ i da im to namiri sa svojih računa u inostranstvu. „Jat“ ga je kasnije tužio da vrati novac koji, kako Marić tvrdi, nije ni pozajmio. Novac je, navodno, uplaćen na račun njegovog poslovnog partnera iz Irana, ali ne na račun njegove firme. Marić je na sudu tražio da se, ako je tačno da je uzeo novac, kao dokaz pokaže izvod iz banke, ali je sud to odbio i presudio samo na osnovu izjave svedoka, tadašnjeg direktora poslovnice „Jata“ u Iranu Nedeljka Srdića, koji je rekao da je Mariću prebačeno milion dolara. Marić je zbog toga bankrotirao, ali je, kako on tvrdi, 1997. uspeo da dođe do ugovora o poravnanju na 25 miliona dolara, ali ga je „Jat“ ponovo izigrao.