Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) je na predstavljanju tog izveštaja koji je izradio monitornig tim ocenio da mediji u Srbiji postaju sredstvo promocije i propagande, te da je u njima prisutno i etikiteriranje, a naslovne strane liče na optužnice.
Prestavljajući rezultate telefonske ankete o tome kako građani vide medije sprovedene na 1.300 ispitanika, Gavrilović kaže da je samo njih 17 odsto reklo da im mediji pomažu da predvide šta će se dešavati, dok polovina njih ne vidi da je izveštavanje medija takvo da bi ga koristilo da sazna šta će se desiti u narednih godinu dana.
Kada je reč o oceni rada Vlade Srbije, polovina ispitanika, odnosno 52 odsto, smatra da u medijima ne vide pomoć u sagledavanju stvarnih rezultata vlasti.
Gavrilović je naveo da i kod Srpske napredne stranke postoji nezadovoljstvo kvalitetom medija navodeći da je kvalitetom medija nezadovoljno i 41 odsto onih koji veruju da je premijer Aleksandar Vučić političar od najvećeg integriteta.
Novinarka Tamara Skroža kaže da je situacija takva da se mediji bave skoro isključivo samo sobom, a da se teme bitne za društvo završe debatama o medijima.
Kako je ocenila, zabrinjavajuća je tendencija da se novinari pozivaju na događaje na kojima im nije dozvoljeno da postavljaju pitanja i unapred im je zabranjeno da “otvore usta”.
Navela je primere nedavne otvorene sednice Vlade Srbije, izjavu ministra privrede Željka Sertića kada je novinar sprečen da postavi pitanje i zahtev da se pre konferencije za novinare ministra finansija Dušana Vujovića pitanja van teme događaja pošaju mejlom.
“Posao medija nije da prate, mediji nisu kučići, nije njihov posao da izigravaju fikuse na događajima. Ako ne smeju da pitaju, zašto ih onda pozivate na događaje”, navela je Skroža.
Ocenjujući da je situacija u medijima godinama “katastrofalna”, sociolog Jovo Bakić kaže da je, u odnosu na raniji period, paradoks da su danas privatni mediji pod većom kontrolom od javnog servisa.
Kako je rekao, ljudi koji su u vreme Zorana Ðnđića i Borisa Tadića obavljali “prljave medijske poslove” sada su u kabinetu prEmijera Aleksandra Vučića “kome ni to nije dovoljno nego dovodi Alistera Kembela, oličenje medijskog zla”.
“Ocenjujući da je situacija u medijima godinama ‘katastrofalna’, sociolog Jovo Bakić kaže da je, u odnosu na raniji period, paradoks da su danas privatni mediji pod većom kontrolom od javnog servisa”, pise u gore navedenom tekstu.
Da li je ova tvrdnja tacna nije jasno. Naime, prema clanu 22. stav 1. ZAKONA O ELEKTRONSKIM MEDIJIMA, Regulator (tj. Regulatorno telo za elektronske medije) kontroliše rad pružalaca medijskih usluga i stara se o doslednoj primeni odredaba ovog zakona (tacka 8) i izriče mere pružaocima medijskih usluga u skladu sa ovim zakonom (tacka 9), a po clanu 24. ovog zakona:
“Regulator kontroliše rad pružalaca medijskih usluga u pogledu dosledne primene i unapređivanja načela na kojima se zasniva regulisanje odnosa u oblasti elektronskih medija, u pogledu ispunjavanja uslova za pružanje medijskih usluga, kao i u izvršavanju drugih obaveza koje po odredbama ovog zakona i podzakonskih akata imaju pružaoci usluga, i preduzima propisane mere bez odlaganja.
U sprovođenju kontrole iz stava 1. ovog člana Regulator je dužan da se posebno stara o tome da pružaoci medijskih usluga poštuju obaveze koje se odnose na programske sadržaje predviđene ovim zakonom i uslove pod kojima im je dozvola izdata, što se posebno odnosi na vrstu i karakter programa.
Regulator pred nadležnim sudom ili drugim državnim organom pokreće postupak protiv pružaoca medijske usluge ili odgovornog lica, ako njegovo činjenje ili nečinjenje ima obeležja dela kažnjivog prema zakonu.”
S druge strane, prema clanu 53. Zakona o javnim medijskim servisima, nadzor nad primenom odredaba ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove javnog informisanja.
Imajuci u vidu gore navedene zakonske odredbe, ostaje otvoreno pitanje da li Regulator kontrolise rad privatnih i javnih pruzaoca medijskih usluga, ili samo privatnih pruzaoca medijskih usluga, a Ministarstvo – samo javnih pruzaoca medijskih usluga (javnih medijskih servisa: RTS i RTV), Ostaje takodje otvoreno pitanje da li Ministarstvo ima odgovarajucu nadzornu sluzbu, jer se ona ne vidi u njegovoj organizacionoj strukturi.
Bilo bi lepo da nam Regulator i/ili Ministarstvo daju odgovore na pomenuta pitanja.