San da se Beograd spusti na savsku obalu star je oko vek i po. Od vremena kralja Milana Obrenovića, do danas, na papiru je nacrtano više bezuspešnih arhitektonskih rešenja. Posle 130 godina od izgradnje zgrade Železničke stanice, realizacija ove zamisli nikada nije bila bliža. Ovih dana, užurbano teku birokratski poslovi, da u Savamali i Bari Veneciji, već sledeće godine zabruji teška građevinska mehanizacija.
Na površini od 80 hektara savskog amfiteatra nalaze se železnička i autobuska stanica sa parkinzima, šljunkare, skladišta, depoi i preko stotinu kuća. Da bi se izgradio srpski Menhetn, ovaj teren mora da se “očisti”. Potez omeđen Brankovim mostom, Savskom ulicom i Gazelom, pretvoriće se u ogromnu, čistu livadu, kako bi se instalirala neophodna putna, elektro, vodovodna i kanalizaciona infrastruktura.
Kako su se reporteri Novosti uverili, građevinski inspektori popisuju nepokretnu imovinu. Sa katastarskom skicom u rukama, beleže zatečeno stanje. Međutim, kod građana vlada nepoverenje. Boje se. Padne i pokoja teška reč. Kako kažu, niko im ništa ne govori o alternativnom smeštaju i obeštećenju.
“Samo nas popisuju. Niko nam ništa ne govori, gde će da nas smeste kada nam sruše kuću. Ovde živim od 1963. godine i ja drugi dom nemam”, brišući suze sa lica, priča Zorka Denić (73), koja u trošnoj kući živi sa kćerkom i maloletnom unukom.
Ulice Braće Krsmanović i Bara Venecija, juče su bile sablasno prazne. Domaćinisu, pokušali da odgovore na mnogobrojna pitanja, potraže u renoviranoj zgradi “Geozavoda”, gde je građane primao gradonačelnik Siniša Mali. Oni koje smo zatekli kod kuće sumnjičavo su vrteli glavom. Pred njima je neizvesna budućnost. Uglavnom, reč je o bivšim radnicima “Železnice”. Iz razgovora sa njima, zaključujemo da manji broj objekata ima sve neophodne “papire”. Čak i oni koji imaju dokumenta sa zebnjom čekaju dolazak državnih činovnika.
“Nesreća ide samo na sirotinju. Pokojni muž i ja smo radili po 30 godina u Jugoslovenskim železnicama. Od njih smo i dobili ovu kuću, kao trajno stambeno rešenje. U međuvremenu umro je suprug, ali i sin. Sama sam i jedva preživljavam sa 15.000 dinara penzije”, priča Ljubinka Vesić (76), žitelj ovog radničkog naselja.
Na zemljištu gde će za koju godinu biti nova mreža ulica, trgova, šetališta, parkova, stambenih i poslovnih zdanja, sada posluje nekoliko šljunkara i restorana. Postoje i dve male prodavnice sa neophodnim namirnicima, servis automobila, perionica i zanatlijska radnja. I preduzetnici, kao i građani, ne znaju kakva im je dalja budućnost. Prema rečima Miloša Ivovića (29), ugostiteljski objekat njegovog oca neće prekidati posao dok za to postoje uslovi. Čekaće državu, da vide da li će biti i kako obeštećeni.
Ma Beograd na vodi je primer potemkinovog sela!!!