Razlozi tome mogu da budu što su se stalno menjale koalicije koje se pred izbore bore za vlast, pa potom veoma često razilaze i menjaju partnere, takva su vremena, možda i sticaj okolnosti – a najverovatnije zbog svega toga zajedno, tek mi jedino lako prepoznajemo političke faze po najistaknutijem predstavniku vlasti: vreme Miloševića, Đinđića, Koštunice, Tadića i Vučića.
Svi osim Đinđića bili su u vreme vladanja parlamentarnom većinom i najpopularniji političari, koje su po popularnosti pre svega pratili ne istaknuti protivnici nego istaknuti pomoćnici, podržavaoci i funkcioneri iste nomenklature. U ovu sliku se Zoran Đinđić uklapao samo po tome što je nesporno bio u jednom periodu najuticajniji čovek uticajne vlasti, ali to nije bilo praćeno njegovom popularnošću. Visoke rejtinge i poštovanje zadobio je tek nakon atentata, koji je prekinuo ne samo njegovu političku karijeru nego i eru koja je pokazivala da su promene moguće i nadohvat ruke i da se Srbija, doduše s mukom, okreće budućnosti. To je istovremeno značilo da se okreće političkom zapadu gde su se nalazile najopipljivije mogućnosti ekonomskog prosperiteta građana. Premijer reformator je tek nakon atentata, u jednom danu postao popularan i to se pokazalo odmah – na velelepnom ispraćaju, kao i u svim merenjima javnog mnjenja nakon tog 11. marta 2003. godine.
Pandorina kutija Kosova, koja je dočekala Đinđićevu eru, u kojoj su se desetlećima taložili problemi i međusobno nerazumevanje, pa i neprijateljstva, otvorena je raspadom SFRJ. Sve vlasti Srbije padale su na ispitu prepoznavanja šta je uopšte moguće. Od „niko ne sme da vas bije“ preko „više od autonomije, a manje od nezavisnosti“ i „i Kosovo, i Evropa“ do „normalizacije bez priznanja“. Ovo poslednje je imalo mnoštvo pokušaja i pregovora i puno podvarijanti koje su se sve saplitale o naizgled nesposobnost kosovskih vlasti da bilo šta od dogovorenog isporuče, a verovatnije od nesposobnosti trome EU i međunarodne zajednice da prizna grešku učinjenu brzim priznavanjem i stavljanja u isti koš Kosova sa ostalim ex-YU republikama. No, mogućnosti da reši problem koje je imala Miloševićeva vlast, a koja je krenula pogubnim i najpogrešnijim mogućim pravcem, ne mogu se ponoviti.
Đinđić je pokušao da ispravi pokvareno i da pridobije saveznike koji imaju moć. Da artikuliše problem respektujući odnose snaga, pa makar tretirao sve što se desilo do tada kao elementarnu nepogodu na koju se nema smisla ljutiti ili zbog nje patiti. Grubi prekid njegove misije i pokušaja rešavanja najtežeg moguće političkog pitanja za Srbiju ostavlja nam samo gorak ukus nepravde i veru da je to bio pokušaj koji je mogao da uspe – moguće i na način kojim niko sem budućih pokolenja ne bi bio zadovoljan – i vrlo verovatno u skladu sa Zoranovom rečenicom: „Etiku dobrih namera trebalo bi zameniti etikom odgovornosti za posledice.“ Danas, ako se Šolc–Makron plan nekako prevede život, biće to upravo tako – a da to niko tako nije želeo, ali sa šansama za budućnost.