U mladosti sam trenirao rukomet, nekada jedan od najtrofejnijih sportova bivše Jugoslavije. Mitska rukometna ličnosti bio je Vlado Štencl, koga su od milja zvali – Čarobnjak. Bio je poznat po tome što je svoje igrače kada su gostovali u Beogradu i Zagrebu vodio u pozorište, jer je naglašavao potrebu da ti mladi ljudi nešto vide i nauče. Takva su bila vremena, takav je bio Vlado. Sa njim je RK Crvenka bila prvak države (1969), u onoj državi, a Jugoslavija prvi olimpijski šampion, u Minhenu 1972. godine. Ovo kažem jer ovih dana otišao je putevima nebeskog basketa još jedan sportski korifej – Dušan Vujošević, koji je takođe insistirao na tome da njegovi igrači idu u pozorište, čitaju knjige, da se obrazuju. Sećam se i skorijeg slučaja, talentovani Markus Rašford ozbiljno je kucao na vrata Junajteda, ali je imao problem, morao je da piše test iz hemije, pa nije bio siguran da će igrati važnu utakmicu!
Sve me to vraća u dane detinjstva i rane mladosti, kada smo u Šidu ganjali rukometnu loptu, a uslov da treniramo su bile dobre ocene u školi! Trener Radivoje Ličina Lale i predsednik kluba Radovan Đurčić, obojica profesori, s vremena na vreme su znali da nam, kao roditelji, skoknu do škole i pogledaju kakav imamo uspeh! I, svi smo to smatrali normalnim, jer sport smo shvatali kao važnu, ali ne i jedinu stvar u životu! Pa, kada se poprave ocene, trk u novu sportsku halu, koja nam je stvarno bila druga kuća. Drugo vreme, drugi i adeti. Kada su pozorišni velikani iza Ateljea 212 pohodili Novi Sad majstorica glume Ružica Sokić je najvećoj sremačkoj umetnici Miri Banjac govorila: „Imam potrebu da se ovde bolje ponašam.“
Stvarno neko drugo vreme i neka druga zemlja.
Šta danas imamo u Vojvodini, i širom zemlje od ovakvog ponašanja? Da li je šta (pre)ostalo? Znam da je teško živeti u zemlji gde su poremećeni svi standardi, sve mere i vrednosti – lopovi vode državu, mediokriteti upravljaju mnogim institucijama, kriminalci u uniformama sprovode okupaciju države, štiteći nakaradni režim od građana i mladosti, prevara i obmana su način življenja i preživljavanja, atmosfera kao u Disovim „Našim danima“ – „Od pandura stvorili smo velikaše, Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti.“
Napadaju se svi ljudi sa stavom, kičmom i integritetom, topovskom kanonadom beščašća se obrušava na one koji su nam tračak nade za izlazak iz bezizlaza, posebno na one koji bi mogli povesti opštenarodnu borbu protiv zla i naopaka, protiv sila ružne prošlosti i avanturističke budućnosti. Žrtvovano društvo se koprca, ali ništaci navaljuju svom silom – ne čekaju carstvo nebesko, a kao nesvet, oni ne veruju ni u Boga ni u ljude – samo u Judine srebrnjake, i to poveliki broj! Pljačka im je religija – kriminal im je oruđe! Svoje komplekse leče na građankama i građanima, obrazovanima, uspešnima i čestitima, što oni nikada neće niti mogu biti. Što bi rekao onaj sudija, nedavno u Nirnbergu, 1945/1946. godine: „Bez obzira na zvučne titule koje ste imali, na vaše sjajne uniforme – vi ste bili samo jedna obična banda!“
Na dan kada sam pisao ovaj tekst, bila je 81. godišnjica proboja Sremskog fronta – kada je partizanska armija izvojevala odlučnu pobedu za oslobođenje svoje zemlje – Jugoslavije. Daleko sam od Šida i spomenika koji je napravljen pobednicima, ali se kao Sremac i antifašista ponosim njihovim herojstvom, ne zaboravljam, kao ni mnogi drugi šta je bilo. Antifašistička borba je najsvet(l)iji događaj u istoriju jugoslovenskih naroda i narodnosti!
Kad se vratimo u tužno stanje naše – setimo se opominjućih stihova Ljubomira Simovića, iz pesme “U redu pred kazanom javne kujne na Carini”:
„Za parče hleba
i tanjir janije
nekom da se prodaš, pogano je.
Al za tanjir kupusa
ili boranije
nekog da kupuješ —
to je poganije!“
NAPOMENA
Autor je redovni profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije “Dr Lazar Vrkatić” u Novom Sadu. Aktivan u Savezu antifašista Vojvodine (SAV) i Vojvođanskoj politikološkoj Asocijaciji (VPA). Redovni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU).