Čudna je stvar sa sećanjima, često se pokaže da smo neki događaj zaboravili, obećanja nismo ispunili, setite se samo onoga – „Druže Tito, mi ti se kunemo…“, da smo nešto važno smetnuli sa uma, potisnuli u sebe iz mnogih razloga, od straha da se nešto ne ponovi ili zato što nas je sramota (malo ređe na ovim prostorima – pogledaj pod: Ćaci), ili, jednostavno, protok vremena je mnogo toga izbrisao iz glave, ili duboko zaturio u podsvesne delove naših, ionako svime i svačime opterećenih, ličnosti.
Pored ličnih gubitaka i nesreća, barem tri puta sam svedočio događajima od važnosti za mnogo ljudi, koji bi se mogli nazvati prekretnicama, i stajati u onim rubrikama, gde si bio kada je…
Četvrti maj 1980. godine. Kasno nedeljno popodne, igram fudbal sa klincima iz ulice Đure Salaja (oduzeli su časnom sindikalcu ulicu!) u Šidu. Imam nepunih 17 godina. Ozbiljno, kao nikada u životi, moja mati Cana zove me da uđem u kuću. Gledamo Miodraga Zdravkovića, koji kaže: „Umro je drug Tito.“ Neutešno plačem, ni danas se toga ne stidim, i osećam, mnogo će se stvari promeniti. Toga dana se okončalo moje detinjstvo.
Dvanaesti mart 2003. godine. Radim u Izvršnom veću Vojvodine. Kod mene u poseti je Bora Stojšić, penzioner, Sremac, renesansni lik, najzaslužniji za kapitalno delo „Znameniti Sremci“. Sa njim je i sin. Dobijamo vest da je na ulazu u zgradu Vlade Srbije, ubijen njen prvi demokratski predsednik, dr Zoran Đinđić. Tuga, neverica, šok i saznanje – ubili su ga oni zlikovci koje žele da i dalje u sunovratu drže Srbiju! Ubili su ideju reforme. Od toga se ni do danas nismo oporavili, a Srbija sve više tone u glib i nepočinstva.
Prvi novembar 2024. godine. Oko podneva sa starijom ćerkom tražim poklopac za retrovizor od auta, koji mi po drugi put kradu huligani. Dva puta prolazimo pored željezničke stanice. Vraćamo se kući, „palimo“ TV, da čujemo podnevne vesti. Kada kažu da se u Novom Sadu desila tragedija, ne možemo da shvatimo da je to tu kod nas, ne negde daleko u belom svetu, da smo mlađa ćerka i ja dan pre toga dva puta prošli ispod te Nadstrešnice, da …. Ne možemo doći sebi ni shvatiti razmere događaja, haosa, boli, ničega… A, onda kreću gluposti i laži! Nedostojni glavni šerif Srbije kaže da srećom zdravstveni radnici ne moraju da zbrinjavaju mnogo povređenih jer su ljudi mahom poginuli, a Uzurpator laže da samo taj deo zgrade nije rekonstruisan. Na tugu i bol se sipa otrov laži jer oni i ne znaju drugačije jer je njima laž osnovno pogonsko sredstvo njihovih manipulatorskih i kriminalnih života.
Novi Sad je u svojoj istoriji prolazio kroz burne periode, doživeo tragične događaje, bio svedok istorijskih promena, živeo u raznim državnim formacijama, patio, slavio, bio ponižavan i uzdizao se u periodima mira i dobrim vladavinama. Bio je rušen i obnavljan, građen sa ponosom, ljubavlju, često i sa prkosom. Trpeo je nenarodne režime, dovijao se, i izlazio bolji, moderniji i uvek bio spreman da primi nove sugrađane, posebno one koji su oterani iz svoga zavičaja. Imao je dobre upravljače, i one koji nisu dorasli tome poslu. Njegovi veliki gradonačelnici su „vukli“ grad u moderna doba, gledajući da se stvori grad po meri svojih stanovnika, sa dovoljno škola, vrtića, domova zdravlja, kulturnih institucija, parkova, sportskih terena, i slično. A, onda, svet se izokrenuo, grad su počeli da vode ljudi koji su političko krilo organizovanog kriminala, da ruše grad, da sve tuku u beton, a da malverzacije, korupcija i kriminal budu glavna, i skoro i jedina delatnost ovoga, po prirodi, mirnog grada. Velike investicije su pretvorene u velike krađe, a radovi urađeni ispod svakog minimuma i standarda – fušeraj!
Direktna posledica je tragedija, sa 16 ubijenih od strane korumpiranog režima, koji ne može da zataška svoju umešanost, koja seže do glavnog žreca režima – Uzurpatora! A, on, osion, bahat, osvetoljubiv, manipulator i lažljiv do bola, svaki dan koji mu je još ostao na vlasti, koristi da vređa napaćene građane, posebno Novog Sada, kome se smeje i sveti, pijano naređujući svojim nedićevsko-ljotićevsko-pinočeovskim uniformisanim batinašima da tuku mirne građane, da na njih puštaju bojne otrove, da na studente pucaju gumenim mecima, da ih drže uhapšene, kao što su nacisti držali uhapšene građane Srbije i Vojvodine tokom II svetskog rata! Da ponovno čujemo raskalašnog batinaškog harambašu da studente treba saterati u Dunav!
Nemaju ti stvorovi ni sramote ni stida. Ali imaju veliki strah od građana i studenata jer znaju da im vreme otkucava tik-tak, tik-tak, da je sudija spreman da odsvira kraj ove utakmice, koju su pokušali da nameste na sve moguće načine. Naravno da se boje 1. novembra, s razlogom, dolazi vreme obračuna i plaćanja dugova! Zato u subotu svi u Novi Sad, da odamo dužno poštovanje Žrtvama režima, a da u danima nakon toga ispostavimo račun režimu, na izborima, naravno, a nakon toga demontaža lopovluka, laži, prevara, korupcije i obračuna sa kriminalom! Da se oslobodimo, a zemlja u kojoj živimo bude onih koji to najviše zaslužuju – studenata, mladih i budućih generacija.
Do pobede! U demokratskoj, modernoj i evropskoj Srbiji!
Duško Radosavljević je redovni profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu. Aktivan u Savezu antifašista Vojvodine (SAV) i Vojvođanskoj politikološkoj Asocijaciji (VPA). Redovni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU).