Vermezović: Srpski fudbal je na silaznoj putanji

Njegov klub je godinama najuspešniji u domaćem prvenstvu i praktično jedini koji se probija i na međunarodnu scenu. „Definitivno smo u lošoj situaciji, ne samo fudbal, već sport uopšte, ali to je odraz stanja u društvu. Ne ide jedno bez drugog“, kaže Vermezović.

Veruje se da je privatizacija vodećih klubova izlaz.

Ne znam šta bi se promenilo privatizacijom, pošto je narušen odnos ljudi prema sportu. Nije problem samo u novcu.

Šta podrazumevate pod narušenim odnosima?

Stadioni su postali meta ispoljavanja drugih osećanja i strasti, ne samo navijačkih. S druge strane, navijači se izjednačavaju sa huliganima, što nije dobro. Pitam se šta radi policija, zašto nije u stanju da pruži sigurnost na sportskim priredbama? Ne treba prazniti stadione od publike, treba preventivno delovati već od škole. I rezultati su bitni, jer kad su oni dobri sve je lepo, a kad su loši loše stvari isplivaju na površinu.

Kako prodaja mladih igrača utiče na efikasnost klubova?

Moramo biti svesni realnosti – možemo da živimo samo od prodaje igrača, a sem toga sada ne postoji način da na duži rok zadržimo mlade igrače u našim klubovima. Talentovani igrači prvi ugovor potpišu sa 16 godina, a već sa 20 su slobodni. Ne mislim da je to strašno, ali ne treba očekivati sjajne rezultate. Sa decom se ne može napraviti ništa veliko u Evropi koja pršti od iskustva i snage.

Poraz od Intera je dokaz za tu tezu?

Jeste. Lazar Marković je igrao protiv Zanetija koji je duplo stariji i iskusniji. Klubovi u Srbiji nisu dovoljno bogati da opstanu bez prodaje mladih igrača i kupe zvezde. Partizan je u nešto povoljnijoj poziciji zato što ima izvanrednu omladinsku školu, ali čim stasaju igrači odlaze. Sa nekoliko jakih prodaja u narednim godinama možemo da se stabilizujemo, da deci koja ostaju ponudimo bolje uslove i zadržimo ih nekoliko godina.

Za reprezentaciju nema ograničenja, a nema rezultata.

Reprezentacija je druga priča, jer čovek zadužen za tim samo treba da izabere najbolje. Ne slažem se da treba podmlađivati reprezentaciju. Šta to znači kad imamo mladu reprezentaciju? U A reprezentaciji treba da igraju najbolji, iskusni, a povremeno treba priključivati mlađe. Napravili smo preradikalan rez i neće na dobro izaći, što rezultatski već vidimo. To ja radim u timu, ali u reprezentaciji ne pije vodu, tamo imaš 7 – 8 utakmica i ako jedno takmičenje propustiš godinama čekaš. Miha je načinio agresivan rez, ali birali smo ga, treba ga pustiti da radi i da položi račun.

Bio je skandal sa Ademom Ljajićem i himnom. Kako biste vi postupili?

Nikad ne bih bilo koga prisiljavao da peva himnu. Mislim da je više reč o izgradnji identiteta koji počinje mnogo ranije, u školi, a sa igračima tog formata ne možete komunicirati kao sa decom. Ljajić je mlad po godinama, ali je izgrađen igrač koji ima svoje mesto u fudbalskom svetu i ne bi trebalo zaboraviti da je muslimanske veroispovesti. Trebalo bi videti da li je Ljajić potreban fudbalskoj Srbiji, a mislim da jeste, pa onda učiniti sve da se vrati.

Zašto nemamo dobre napadače?

Napadač se rađa, napadača i plejmejkera niko ne može da napravi, mogu samo da se usavršavaju. Zato im je i najveća cena i najlakše se prodaju. Osim toga, čim se ovde uoči talenat odmah počinju priče o milionima i deca gube kontakt s realnošću, ne rade dobro i njihov talenat ostaje neiskorišćen.

Zagovarate jači psihološki rad sa igračima, posebno mladima.

Psiholog mora da radi sa igračima u pionirskom uzrastu, pa da ja u seniorskom timu dobijem izgrađenu ličnost. U Partizanu radimo testiranja na svakih šest meseci, ali mislim da psiholog mora da bude deo svakog kluba, iako ima onih koji misle da to nije normalno.

Koliko ambicije roditelja utiču na decu u sportu?

Ne treba kriti da roditelji, često vođeni bolesnim ambicijama, decu bez razloga prebacuju na vanredno školovanje već u prvom razredu srednje škole, zanemarujući njihovo obrazovanje i socijalizaciju. Ali, treba shvatiti da se mnogi bore da prežive, nemaju vremena za decu koja se okreću sportu ili ulici. Ali ako propadnu ovde, šta će bez škole?

Kako sportu vratiti mesto u društvu?

Na seminaru u Frankfurtu 2008. Matijasa Zamera su gledali čudno jer se zalagao za povratak fizičke kulture u nemačke škole. Razvojem bazičnih sportova kao što su plivanje, atletika, karate…, deca se razvijaju. Moramo tako da razmišljamo.

Kakva je budućnost Partizana?

Svetla, samo treba raditi mnogo više, ne dolaziti na trening nego trenirati. To kako igraju Mesi i Ronaldo nije samo talenat, to je rad. Ronaldo nije jak i brz jer je talentovan, već zato što na sebi radi nekoliko sati dnevno, a naši klinci vide samo dobre kopačke, frizuricu i brz automobil.

Vratili ste se u Partizan u vreme previranja u upravi. Da li je to sada u redu?

Ništa nije u redu, i dalje je status kvo. Imam sreću da sam tu sa svojim učiteljem i prijateljem Ljubišom Tumbakovićem. Mi smo Partizanova deca i za povratak nikada nije nezgodno vreme, ali situacija nije dobra. Ima podela svuda, pa i među navijačima. Ali, što neko reče, da je dobro možda nas ne bi ni zvali.