Situacija je danas bitno drugačija i mada reprezentacije predvode bivši fudbaleri Igor Štimac i Siniša Mihajlović, koji su se dok su bili aktivni igrači međusobno i fizički obračunavali, ništa spektakularno se, osim eventualno same igre, ne očekuje.
Biće to prvi susret fudbalskih selekcija sa tim imenima, jedino je ta činjenica „istorijska“. Ni po čemu više ta utakmica ne može biti „posebna“, posmatrali je iz bilo kojeg rakursa, od sportsko-takmičarskog do pučko-političkog. Kad je loptanje u pitanju neko će možda pobediti, te i zbog toga, između ostalog, zaigrati dogodine na Mondijalu u Brazilu.
Ako je reč o tribinama, verbalnog nasilja će biti taman toliko koliko se na ovim prostorima smatra „normalnim“. I tu je otprilike krajnji domet dokle ovaj meč može da dobaci.
Mnogo interesantnije, maštovitije i opasnije bile su predigre, u koktelnim sportsko-političkim manifestacijama, po pravilu sport ili izvuče deblji kraj ili se njegovo prisustvo učini neprimetnim.
Otkako je pre nepune dve godine žreb FIFA presudio da Srbija i Hrvatska budu u istoj grupi kvalifikacija, što su mnogi protumačili “namernim”, mnogo više se pričalo, pisalo i podmetalo o te dve „istorijske“ međusobne utakmice nego ko će Brazil videti uživo.
Događaj gotovo idealan za medijsku eksploataciju, ali i zloupotrebe, povezivao se sa svim i svačim, da bi u sedmici koja mu je neposredno prethodila predigra kulminirala fašistoidnom izjavom predsednika zagrebačkog Dinama Zdravka Mamića i prebijanjem učenika pravoslavne bogoslovije u Kistanju kod Knina. Ali je i ugašena oštrom reakcijom hrvatske države i zvaničnika, te „vatrogasnim“ gostovanjem Dragana Džajića na hrvatskoj televiziji.
Najčešće spominjana reč očekivano je bila – Maksimir. Inače pitomi deo Zagreba, što mu i ime kaže, opštepoznat nije postao po park-šumi istog imena nego po stadionu za koji mnogi vezuju jedan od ključnih događaja u srpsko-hrvatskim odnosima.
Maksimir 1990. godine
Haos, masovne tuče, sukobi s policijom i post-festum razbijanje Zagreba od strane domaćih navijača, bili su uvertira utakmici Dinamo – Crvena zvezda 13. maja 1990. godine. Utakmici koja nije odigrana, ali i balkanskoj klanici koja je ubrzo započela.
Na vlasti je, s jedne strane, bio Tuđman, s druge Milošević. Prvi na krilima nacionalne euforije netom pobednik na višestranačkim izborima, drugi ušuškan u jednopartijskoj tvrđavi, još uvek neodlučan da raspiše kakve-takve izbore.
Maksimir 90. odgovarao je i jednom i drugom, otud su obezbeđene i sve logističko-političke pretpostavke. Prvi korak ka učvršćivanju vlasti Tuđman je video u raščišćavanju u policiji, opšte mesto u hrvatskom javnom mnjenju bilo je tada da je policija „srpska“, „ličko-kordunaška“, te i „antihrvatska“.
Na stranu što se to nije moglo potkrepiti činjeničnim stanjem, ključno u svim izveštajima prvih jutarnjih izdanja hrvatske štampe 14. maja bilo je da je policija tukla hrvatsku decu, a one druge štitila. Ama baš niko nije želeo da napiše da je i takva, zakasnela i loše organizovana reakcija policije na travnjaku Maksimira, sprečila katastrofalne posledice i veliki broj žrtava.
Miloševiću je naruku išlo da ogoli Tuđmanovo antisrpstvo i secesionističke namere, te da na tom terenu sebe ovlasti da „srpstvo“ ujedini, Jugoslaviju „sačuva“, a sebe proglasi “Voždom”. Svestan, kao i Tuđman, da su takozvani „organizovani navijači“, po sebi ekstremni i u ljubavi i mržnji, najbolji marketinški alat za širenje takvih ideja i pelcer za kasnije paravojne formacije na obe strane, što se videlo i na osnovu slanja Arkana da u odnosu na Miloševića pacifikuje navijače Zvezde.
Druga okolnost koja je pomogla i Miloševiću i Tuđmanu, a ovom prvom još više, jeste da njihova opozicija nije bila ništa manje nacionalistička. Stadion, u tom slučaju u Maksimiru, bio je samo poligon za metodsko-pokaznu vežbu građanskog rata.
Otud i prilično rasprostranjeno mišljenje da je rat baš tu i počeo. Na spomeniku poginulim Bed Blue Boysima (navijačima Dinama) koji se nalazi pored stadiona upisan je datum 13. 5. 1990. kao početak borbe za nezavisnu Hrvatsku.
Dvadeset godina kasnije američka mreža CNN izabrala je pet fudbalskih utakmica koje su „promenile istoriju“, a među njima je na četvrto mesto stavila baš ovu koja nije ni odigrana.
Zvaničan podatak da je tada povređeno 117 policajaca i 76 navijača, iako očigledno „peglan“, dečija je igra u odnosu na ono što je usledilo. Da ništa nije slučajno pokazao je i Fudbalski savez Jugoslavije koji je, doduše ranije zakazanu, prijateljsku utakmicu sa Holandijom dvadeset dana kasnije ipak organizovao na Maksimiru.
Prvi put ceo stadion zviždao je himni „Hej Sloveni“, tribine su bile preplavljene holandskim zastavama. U septembru iste godine na utakmici između Hajduka i Partizana u Splitu Hajdukovi navijači spalili su na centru terena zastavu SFRJ, a igrači beogradskog kluba jedva sačuvali živu glavu begom u svlačionicu. Bilo je to poslednje kako-tako završeno fudbalsko prvenstvo SFRJ. Sve što je u kabinetima smišljeno, na stadionima je bez greške realizovano.
Godinu dana kasnije 8. maja 1991. na Stadionu JNA u Beogradu odigrano je i poslednje finale Kupa maršala Tita, Crvena zvezda – Hajduk. Pet dana ranije u Borovu Selu pale su prve žrtve još neobjavljenog rata, malo kome je bilo do fudbala, pa je na tribinama bilo jedva nešto više od pet hiljada gledalaca.
Nije bilo gostujućih navijača, a igrači Hajduka nosili su crni flor na rukavu u čast poginulim policajcima u Borovu Selu. Na tribinama je bilo mirno, a na terenu je prštalo. Ostao je upamćen fizički sukob Igora Štimca i Siniše Mihajlovića, danas selektora dve reprezentacije.
Sport nakon rata
Posle ratnog pakla prvi sportski susret desio se u Barseloni 1997. na Evropskom prvenstvu u košarci. Nije bilo ekstremnih navijača ni sa jedne ni sa druge strane, Jugoslavija je pobedila antologijskom trojkom Saše Đorđevića. Bilo je tu i tamo još susreta mlađih selekcija u nekim sportovima, ali prvi pravi izazov usledio je kad je žreb UEFA za kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u Holandiji i Belgiji u istu grupu svrstao Hrvatsku i SR Jugoslaviju.
Već tada se naveliko pričalo da je to bilo „poludirigovano“, organizacija iz Niona takođe, kao ni nacionalni savezi, nije baš imuna na političke uticaje, te nije nemoguće da se kroz fudbal tada podmetnuo probni balon za merenje „dobrosusedstva“.
Za nepuna dva meseca te 99. odigrane su dve utakmice. Najpre u Beogradu 18. avgusta, kad zbog loše procene tapkaroša kod kojih je ostalo par hiljada karata stadion Crvene zvezde nije bio baš dupke pun, a gostujućih navijača, naravno, nije bilo. Utakmica je završena bez golova, sa malo šansi na obe strane i bez previše varnica na terenu.
Igor Štimac i Siniša Mihajlović imali su samo verbalni sukob. Nezaboravno je ipak ostalo da je početkom drugog poluvremena nestalo struje i stadion je bio obasjan samo protivpožarnim svetlima čitavih 45 minuta. Strah od velikih incidenata, jer je mrak za takve stvari idealan kontekst, pokazao se neosnovanim.
Bez obzira na to što su propisi UEFA nalagali da se utakmica odlaže za jedan dan ukoliko prekid potraje duže od 15 minuta, delegat je insistirao da se igra. Mrakom su odzvanjale uvrede na račun Hrvata, ispod novinarske lože neko je bacio suzavac, ali su najglasnije, čini se, bile parole protiv Slobodana Miloševića. Dan posle utakmice bio je zakazan veliki miting opozicije, tadašnjeg Saveza za promene, pa su mnogi razlog za nestanak struje videli u nameri Miloševića da se ti događaji poklope, iako je zvanično saopšteno da je „kvar“ bio u trafostanici na stadionu. Na mitingu je bilo blizu 200.000 ljudi.
Revanš 9. oktobra, nego gde nego na Maksimiru, imao je pored sveg političko-nacionalnog i takmičarski naboj. Selekciji SRJ za plasman na EP bio je dovoljan i remi, Hrvatskoj je igrala samo pobeda. Mihajlović je opet bio u sastavu, Štimac je tada izostao. U zanimljivoj utakmici, bez gostujuće publike, na kraju je bilo 2:2, uvrede gostima nisu izostale, a zapamćen i danas prepričavan ostao je gest Zorana Mirkovića koji je, ležeći na travi, za međunožje uhvatio Roberta Jarnija i zbog toga dobio crveni karton. Kasnije se pravdao da je reagovao na šovinističke uvrede. Kako god, SRJ je otišla na EP, test-proba da utakmica tih reprezentacija može da se odigra bez kapi krvi u potpunosti je uspela.
U međuvremenu bilo je susretanja u mlađim kategorijama, Crvena zvezda je čak igrala sa lokalnim Interom iz Zaprešića u kvalifikacijama za Kup UEFA, jedini incidenti desili su se van fudbala, ali ipak na ovom podneblju. U Kranju 2003. na finalnoj utakmici Evropskog prvenstva u vaterpolu hrvatski „fudbalski“ navijači napravili su za taj sport neviđeni haos, povredivši pri tom i neke svoje i „tuđe“ vaterpoliste, „svoje“ novinare i nedužne „civile“, s obzirom na to da u Kranj nisu stigli „navijači“ iz Srbije.
U Zadru je tokom Svetskog prvenstva u rukometu sa jarbola na centralnom gradskom trgu odlukom lokalnih vlasti skinuta zastava Srbije zato što je „iritirala“ građane. Nedavno u Novom Sadu, tokom Evropskog prvenstva u rukometu, napadnuta su i uništena brojna vozila sa hrvatskim registracijama, pretežno opet „civila“, kao navodna reakcija na vulgarno-šovinistička skandiranja onih koji se smatraju pravim „navijačima“. Do aktuelnog Maksimira 2013. i „Marakane“ 6. septembra takođe ove godine.
Štimac i Mihajlović kao „viđeni“ protagonisti nefudbalskih reminiscencija ne tako davno su se i javno pomirili. Štimac je imao još jedan veliki gaf sa izjavom da će početni udarac na Maksimiru izvesti u Hagu oslobođeni generali Gotovina i Markač, ali je brzo reterirao i od tada se sa obe strane, što zbog zdravog razuma, što zbog jasno izrečenih upozorenja od UEFA, lopta smiruje sa obe strane.
Gostujućih navijača neće biti, ni zvaničnoj Srbiji niti Hrvatskoj bilo kakvi incidenti ni najmanje ne bi išli u prilog. Osim na početku pomenutog, ova utakmica neće biti u balkanskom smislu istorijska ni po čemu drugome zato što sada za to nema političke volje. Ni isto takvih razloga.
Uostalom i Platini, predsednik UEFA, nedavno je drugim rečima zahtevao da se na Maksimiru desi i maksi-mirenje.