Postizanje ovog rezultata nije bilo problem za “srpskog delfina”, jer je samo dva dana pre takmičenja na zvaničnom treningu postigao vreme od 10 minuta i 32 sekunde.
“Da budem iskren, dok sam držao dah razmišljao sam samo o hladnom pivu, s obzirom na to da je na Tenerifama bilo pakleno vruće”, kaže Branko koji je obaranje svetskog rekorda najavio još pre četiri meseca upravo na stranicama Novog magazina.
Iako je francuski ronilac Stefan Mifsud ostvario vreme od 11,35 minuta, to Branka ne uznemirava mnogo, jer je Francuz to uradio na jednoj od demonstracija, a ne takmičenju. Osim toga, Brankovi maksimumi na treninzima kreću se već oko 11 minuta, tako da ovaj mladi sportista već planira sledeće podvodne podvige.
“Ovo je najduže vreme koje je ikada postignuto na bilo kojem takmičenju u ronjenju na dah (statička apnea). Dobio sam zlatnu medalju na takmičenju koje je organizovala Svetska asocijacija podvodnih sportova, inače članica Olimpijskog komiteta.
Bilo bi dobro kada bih dobio neku stipendiju od države da bih mogao da nastavim da se bavim ovim sportom. Planirao sam obaranje rekorda u svim disciplinama, a prioritet mi je nacionalni rekord u disciplini “no limit”, jer planiram da se na dah spustim na 150 metara dubine. To je sada samo stvar finansija. I put na ovo takmičenje omogućio mi je sponzor, Centar za hiperbaričnu medicinu, na čelu sa gospodinom Zarićem”, kaže Branko.
Ovaj “vodeni čovek” objašnjava kako mu polazi za rukom da ne diše toliko dugo. On može na određeno vreme da se „isključi“ i snagom uma uspori neke funkcije organizma.
“Isključim mozak i opustim se što više, jer razmišljanje i najmanji pokret troše kiseonik. Nešto slično stanju meditacije. Neko to postiže vizualizacijom, neko zamisli određeno vreme ili odbrojava unazad od 500 ili nekog drugog broja. Ja umirim celo telo i mogu svesno, koncentracijom, da usporim puls, a sve to postižem treningom. Nekad vizualizujem nešto što mi je prijatno kao ronjenje, sve dublje i dublje i osećam se kao da utonem u san, a budan sam. To je najteži deo
statike. U tom stanju sam nešto više od 7 minuta i tada mi se javi neprijatni osećaj gladi za vazduhom, a onda usled povišenog nivoa ugljen-dioksida u krvi kreću kontrakcije dijafragme. Tada je potrebno da se ponovo aktivira mozak da se ne bih onesvestio (blek-aut)”, priča Branko.
Veliko plavetnilo od malena je privlačilo Branka koji je još kao dečak mnogo vremena provodio na moru sa ocem od koga je nasledio interesovanje za istraživanje morskih dubina. Prvo je ronio sa bocama napunjenim vazduhom, a onda je shvatio da može i bez njih jer je tako pokretljiviji i brži.
Onda je otkrio i podvodni ribolov, a da bi lovio kapitalne primerke on se s ribom nadmudruje na 40 metara dubine.
Branko svojim rezultatima promoviše Srbiju, čija je zastava pored njegovog imena u vrhu svetskih rang-lista i mogao bi da postane najbolji apneaš u istoriji tog sporta. Najbolji srpski ronilac na dah na takmičenjima se uglavnom pojavljivao u starom i pocepanom odelu. On je na podsmehe drugih takmičara odgovarao tako što bi jednostavno ušao u bazen i osvojio zlato. Ipak, za vrhunske rezultate potrebno je i više novca zbog organizovanja priprema, opreme…
Ronjenje na dah ili apnea je sport u kojem ronilac jednim udahom prelazi distancu u dužini, dubini ili vremenu. O neverovatnim ljudskim mogućnostima najbolje govore rezultati nekih najuspešnijih „fridajvera“, kako još zovu poklonike ovog sporta – jedan udah omogućio je Austrijancu Herbertu Niču da se spusti na 214 metara dubine.
Pojedini istočnjački mistici ne mere dužinu života brojem godina, već brojem udaha, verujući da je svakom čoveku određeno koliko puta može da udahne. Verovali su da će čovek koji diše sporo i duboko živeti duže. Ako je to tačno Branko će imati vrlo dug život.