Milorad Mažić je kao igrač 1991. godine doživeo tešku povredu kolena posle koje aktivno bavljenje fudbalom više nije bilo moguće. Pet godina kasnije odlučio je da – sudi. Prvu utakmicu u seniorskoj konkurenciji sudio je u mestu Lok, koje verovatno niko ne bi mogao da pronađe na karti.
Danas je pred doktoratom agroekonomije, radi kao regionalni direktor Zlatiborca, što nikako ne znači da mu je suđenje hobi. U elitnoj je UEFA grupi sudija, među 24 najbolja. I na elitnoj listi FIFA među 52 sudije koji konkurišu da sude na Svetskom prvenstvu u Brazilu 2014. i verovatno je da će uz pomoćnike biti jedini predstavnik srpskog fudbala na Mondijalu. Prvi posle 1990. godine kada je u Italiji sudio Zoran Petrović.
Iz cele Evrope u Brazil će otići samo 10 glavnih sudija, više je to nego dovoljan razlog da Milorad Mažić bude fudbalska ličnost godine u Srbiji. Najteže je, bez sumnje, u nižim ligama gde je sudijama često i život ugrožen. Lokalni moćnici i siledžije mnoge “oduče” od bavljenja tim poslom.
“Danas u nižim ligama, u odnosu na vreme kad sam ja počinjao, sudije imaju manje neprijatnosti, ali i to nije dovoljno jer je krajnje nedopustivo, bez obzira na rang takmičenja, da na bilo koji način bivaju ugroženi. Lično nisam imao takve probleme. Ti, kako ih vi zovete, ‘lokalni moćnici i siledžije’ žive u iluzijama da su važan i bitan faktor u svetu fudbala, da su moćni i uticajni. Zapravo, njihova moć i uticaj se protežu par kilometara u ataru od mesta gde žive i to je sve”, kaže Mažić za Novi magazin.
Put do međunarodne licence je dug, posebno za sudije koji dolaze iz nekvalitetnih liga kao što je srpska. Kako izgleda napredovanje na tim listama?
Suština uspeha na tom putu je da sebi odmah na startu date iskren odgovor – da li suđenje tražite u sebi ili sebe u suđenju. Ako suđenje nosite u sebi onda se možete nadati dobrom, ali ako sebe vidite u suđenju onda već u startu imate problem koji će vas uvek sputavati da u tom poslu nešto više ostvarite. To vaše ‘ja’ će vas u tome sputavati. Pored toga, ako želite da uradite nešto više, potrebno je da se naoružate strpljenjem, disciplinom, odgovornošću, odricanjem, privrženošću tom pozivu. Na kraju je, nipošto ne znači da je manje bitno, postojanje faktora sreće.
Vrhunske sudije moraju biti i dobri psiholozi. Šta razlikuje “normalan” prigovor od onog koji se kažnjava žutim kartonom?
Nijedan prigovor sudiji na njegovu odluku nije dozvoljen. Reakcije igrača su često posledica određenih emocija koje vi kao sudija treba da prepoznate. Emocije ne smete kažnjavati jer tada fudbalu oduzimate draž. Međutim, svaku reakciju igrača koja u sebi krije elemente omalovažavanja vas kao sudije kao i odluka koje ste doneli, koja urušava vaš autoritet mora biti disciplinski sankcionisana.
Istovremeno, morate osetiti utakmicu, morate osetiti igrače, morate osetiti ambijent u kojem se utakmica odigrava kako bi mozaik koji vi kao sudija sklopite bio što bolji i uverljiviji.
Koje reči pri prigovoru koriste igrači u Srbiji, a koje u svetu?
Igrači u Srbiji koriste reči i pokrete koji su primereni njihovoj kulturi, vaspitanju, njihovom odnosu prema fudbalu. To je u isto vreme i sociološko i kulturološko pitanje. Što se tiče igrača u inostranim klubovima tu je drugačija situacija jer se i sudije na međunarodnim utakmicama drugačije tretiraju.
Da li pre nego što sudite u Ligi šampiona ili bilo kojoj međunarodnoj utakmici imate u pripremi i skeniranje karaktera igrača s kojima ćete se susresti. U smislu simuliranja, grubijana, provokatora…
Apsolutno. Treba znati da uspeh suđenja zavisi od toga koliko je bila uspešna vaša priprema utakmice. Što jedan sudija bolje pripremi utakmicu manja je verovatnoća da će se na toj utakmici desiti nešto na šta sudija neće moći da reaguje. U pripremi utakmice treba skenirati ne samo pojedince koji igraju, već kompletne timove. Treba da budete upoznati sa taktikom igre, formacijom postave, kakav vas ambijent očekuje na stadionu… Danas u velikim klubovima imate ljude koji su zaduženi da prate koji sudija će suditi njihovu utakmicu. To se radi kako bi igrači bili upoznati sa svim onim što mogu da očekuju od tog sudije. Znači, igrači se pripremaju za vas, a vi se pripremate za njih.
Javna je tajna da je suđenje u Evropi pravo uživanje u odnosu na ovo kod kuće. Da li se i vaše pripreme za jedno i drugo razlikuju u istoj meri?
Razlike nema. Takav pristup je rezultat mog iskrenog stava da utakmice ne delim na bitne i na manje bitne.Kad budem to počeo da radim biće to znak da sam postao neozbiljan, da je došlo vreme da napustim suđenje.
U Srbiji su sudije krive za sve, svi klupski problemi kompenzuju se povikom na arbitre. Kakvim ste pritiscima inače izloženi? Klupske uprave su prepune političara, bliski su im i huligani svih fela?
Kad sam počinjao da sudim shvatio sam da ako jednom pokažete slabost pod pritiskom da će vas ta pošast do kraja pratiti. Zbog toga sam sebi rekao – ili ćeš imati snage da se odupreš pritiscima ili ostavi pištaljku. Naš narod kaže – poštuj sebe, pa će te i drugi poštovati.
Dobijate li pretnje, jeste li bili primorani da prijavljujete i tražite zaštitu policije?
Pekićev roman “Zlatno runo” počinje jednom životnom rečenicom:“Boj se ovna, boj se gov… ceo ti život u strahu prođe”. Ta rečenica mi je pomogla da budem imun na pretnje, pa do sada nisam nikada tražio zaštitu policije.
U Srbiji se Tomislavu Karadžiću pripisuje svemoć, pa i kontrola sudijske organizacije i sudija pojedinačno. Da delegira, ocenjuje, suspenduje… Pa čak i da bira one koji će doći do prilike da sude u Evropi?
Kod nas u Srbiji, u protekle dve decenije, svaki dan je osvanjivala po jedna teorija zavere. Priče su uvek bile iste samo su akteri drugi. Juče je na tapetu bio neko drugi, danas je to Tomislav Karadžić, sutra će biti neko treći. Koliko je meni poznato Karadžić ne delegira sudije, isto tako i ne ocenjuje sudije, niti ih kažnjava zbog učinjenih propusta. Kod nas sve to radi Sudijska komisija FSS.
Naša liga je po procentu bitnih sudijskih grešaka bolja od mnogih u regionu, a ni šire ne pripada najgorima. Zašto, po vašem mišljenju, povika na sudije zauzima mnogo više prostora nego analiza igre? Zašto naši propisi to dozvoljavaju, za razliku od propisa FIFA?
Zato što je klubovima tako lakše. Lakše je trenerima da kažu: ”sudija je kriv za naš poraz”, nego da izađu pred novinare i navijače i kažu: ”Kriv sam ja kao trener jer sam loše radio sa ekipom, jer sam postavio pogrešnu taktiku, jer nisam dobro pripremio utakmicu”. Lakše je ljudima iz uprave da uvek imaju uperen prst u sudije, nego da ga okrenu ka sebi. Mi kao sudije grešimo, ali greške koje činimo kreću se u granicama standardnih sudijskih.
Naši klubovi traže bezgrešne sudije. Po toj logici i mi sudije možemo tražiti bezgrešnog fudbalera i trenera. Nema bezgrešnog sudije, bezgrešnog fudbalera i bezgrešnog trenera. Nisu u pitanju propisi, jer oni postoje već naš odnos prema fudbalu, u pitanju je naše naopako poimanje i shvatanje fudbala.
Mislite li da sudije u Srbiji treba da imaju veću zaštitu, kao što je slučaj u UEFA, FIFA ali i u mnogo fudbalski razvijenih zemalja? Šta učiniti da se prevaziđe situacija kao što je danas da je pritisak jednostavno nepodnošljiv?
Ova situacija će se prevazići tek onda kad se u našem fudbalu promeni pristup trenera, igrača, ljudi iz uprave klubova. Kada svako bude radio svoj posao. Niko od nas sudija ne beži od odgovornosti za učinjene greške. Jesam li kao sudija pogrešio, za učinjenu grešku ću snositi konsekvence, ali nemojte da me zbog greške kažnjavaju klubovi, navijači ili novinari već neka to urade struka i sudijski organi koji su za to ovlašćeni.
Sudili ste sedam “večitih derbija”, uglavnom nije bilo velikih primedaba, ali se uvek nagađalo za koga navijate. U Srbiji je “nemoguće” da ste živi, pratite fudbal, a niste ni za Zvezdu ni za Partizan. Kakvo je vaše iskustvo sa tim utakmicama, ako znamo da vas je jedno vreme Zvezda stavila na spisak za ”izuzeće”?
Utakmice između Partizana i Crvene Zvezde su uvek bile specifične. Kroz prizmu te utakmice se mnogo toga i fudbalskog i nefudbalskog prelamalo. Kad igraju ta dva kluba kao da se cela zemlja trese, kao da se zemlja deli na pola.
Moguće je da budete živi, a da niste ni za Crvenu Zvezdu ni za Partizan. Kada se tako postavite prema ta dva naša najveća kluba onda suđenje na tim utakmicama pretvarate iz stanja mučnog i napetog u veliko zadovoljstvo. Kada se tako postavite onda i najveći kritičari teško da mogu da vam nađu ozbiljnu zamerku. Što se tiče stava Crvene Zvezde da u jednom periodu traže moje izuzeće, to je tada bio legitiman zahtev tog kluba.