Sumirajući učinak naših sportista u Londonu Milan Spasojević, finalista Olimpijskih igara u Minhenu 1972. i Moskvi 1980, zaključuje da nema razloga za nezadovoljstvo, a da su zluradi komentari o rezultatskom debaklu posledica nerealnih očekivanja. Prostora za kritiku ima, ali ne na račun sportista, već pre svega na uslove u kojima treniraju, a za koje doslovce kaže da su tek neznatno bolji nego u vreme dok se on aktivno bavio atletikom.
Olimpijci su osvojili četiri medalje. Kako vama deluje kompletan učinak u Londonu?
Generalno, mnogi će učinak na Olimpijskim igrama oceniti ispod očekivanog jer je najavljen plan za osvajanje više medalja. Ovo što nam se dogodilo u Londonu u pojedinim sportovima posledica je loše organizovanog sportskog sistema, pošto su rezultati na Olimpijadi finalni proizvod sistematskog rada i planiranja koji traju pet, deset i više godina. Sve zemlje koje se ozbiljno bave sportom prave strategije razvoja na kratke i duge rokove. Ako pogledate rezultate na ovim igrama, vidite da su najuspešnije zemlje sa najjačim privredama: Sjedinjene Američke Države, Kina, Velika Britanija, Rusija… Iza njih su zemlje u tranziciji čiji su sportski rezultati takođe povezani sa uspešnošću političke i privredne tranzicije, a u toj grupi su Mađari, Česi, Hrvati… Mi spadamo u tu grupu, pa kako smo prošli u tranziciji, takvi su nam rezultati u sportu.
Ipak, sportisti iz pojedinih vrlo siromašnih zemalja postigli su uz minimalne uslove za pripreme vrhunske rezultate.
To su zemlje sa izuzetno talentovanim sportistima za pojedine sportove, poput Jamajke i nekih afričkih zemalja. Međutim, njihovi atletičari treniraju u drugim delovima sveta, u veoma dobrim uslovima, pa zbog toga postižu izvanredne rezultate. Nama su u mnogim sportovima medalje donosili sportisti koji su trenirali i takmičili se u dobro organizovanim zemljama i klubovima poput vaterpolista, plivača, odbojkaša, tenisera… Skoro niko od tih sportista nije trenirao u Srbiji. Oni su radili u drugim, bolje organizovanim sistemima.
Deo javnosti i pojedini mediji nezadovoljni su učinkom sportista u Londonu.
Nema razloga za veliko nezadovoljstvo. Zlatna medalja Milice Mandić, bronza vaterpolista, medalje strelaca Zlatića i Maksimovićeve, izvanredni plasmani Čavića samo nekoliko meseci posle operacije, pa Stjepanovića i Kolašinca…, jesu rezultati za respekt i pamćenje. Opet, neki sportisti su ostvarili slabije rezultate od očekivanih, ali to su ekipe i pojedinci koji ponekad imaju pravo na neuspeh ili na nešto slabiji plasman nego što se očekivalo. Kada u nizu osvajate medalje i titule, imate pravo i na kiks. Čak i na Olimpijadi. Nažalost, kada dođe do grupnog neuspeha često budu prozvani i oni koji su nas navikli na uspehe. Lako je zemljama koje pošalju 30 kandidata za medalje, pa ako neko od favorita i podbaci to se ne primeti, jer neki drugi to nadomeste uspesima. Zar nije zlato Milice Mandić odmah otupilo oštricu horske kritike na račun rezultata? Bio sam finalista Olimpijade u Moskvi 1980. i znam koliko je teško stići do finala. Zbog toga smatram da su svi članovi naše olimpijske reprezentacije u pojedinačnim sportovima koji su se plasirali u finale postigli veliki uspeh. Možemo imati žal za neosvojenim medaljama koje smo planirali, ali nikako ne treba kritikovati sportiste koji u pojedinim disciplinama nisu ispunili naša očekivanja.
Šta je osnovni uzrok skromnih dometa većine sportista?
Ako želimo veći uspeh u sportu od ovoga moramo imati smelosti za promene, a zatim u sport uložiti novac, znanje i vreme. Nema potrebe mnogo filozofirati, već od drugih preuzeti uspešne modele. Apsolutna odgovornost je na ljudima zaduženim za srpski sport. Sportisti su najmanje krivi. To je kao u porodici – deca su najmanje kriva za svoj neuspeh. Krivi su prvo roditelji, pa društvo, nastavnici… Tako je i u ovom slučaju. Neuspesi sportista su posledica i proizvod našeg društvenog trenutka. Zbog toga je oslabilo ono što nas je nekada krasilo – jaka motivacija i psihološka stabilnost. Sve je to posledica stanja u društvu, a ne stanja pojedinca. Zbog toga smatram da su uspesi u sportu povezani sa snagom privrede i države. Pa, mi trapavimo u svemu. Trapavimo godinama u pronalaženju pravog privrednog puta i naravno da sport trpi posledice.
Ima li i politika uticaja na sportske prilike?
Uz ekonomske nevolje, dodatno otežavajuća okolnost je što ljudi iz sporta, kako bi pronašli rešenje za besparicu, pribegavaju uvlačenju političara u sport. Tako predsednici ili članovi nekih sportskih saveza postaju ljudi iz politike. Pri tom, političarima se dopada da budu na čelu sportskih saveza, pa je u jednom trenutku i predsednik Atletskog saveza Srbije bio Velja Ilić. Šta reći?! Tako dobijamo novu dimenziju pogubne situacije. Ne možemo sa istim ljudima s kojima smo u privredi poslednji u Evropi, u sportu da budemo prvi.
Velika Britanija će Olimpijadu iskoristiti da promoviše sport u školama, za šta će izdvojiti čak milijardu funti, o čemu većina zemlja ne može ni da mašta. I rezultati na Olimpijadi su pokazali da je princip „važno je učestvovati“ izgubio bitku pred nadmoći novca?
Novac je ušao u sport onog trenutka kada smo promenili društveni sistem. Uspešni imaju privilegije i pravo na udobniji i bogatiji život zbog toga što su sposobniji da zarade više od drugih. To se preslikava i na sport. Biti konkurentan ostalim članovima olimpijske porodice znači trenirati 10 sati dnevno i odricati se svega, a to ne može da bude besplatno. Novac je postao i bitan motivacioni faktor, što je priznao i Olimpijski komitet kroz svoja pravila. Nekada su na olimpijadama mogli da učestvuju samo sportisti amateri, a sada je Olimpijada poligon za afirmaciju i podizanje rejtinga najprofesionalnijih sportista za buduću slavu, ali i zarade. I kod nas je Olimpijski komitet, potpuno ispravno, uspostavio dodeljivanje nacionalnih priznanja kojima se osvajačima olimpijskih medalja obezbeđuje nacionalna penzija. Mnogi sportisti u osvajanju medalja vide obezbeđivanje svoje egzistencije i tu nema ničeg lošeg. Naprotiv.
Naši sportisti su pre Olimpijade u prvi plan isticali dobru pripremljenost, motivisanost, samouverenost, patriotizam… Neki na borilištima nisu delovali tako samouvereno. Da li je vaša generacija imala više motiva?
Da, moja generacija je bila motivisanija od današnje, ali ju je bilo lakše motivisati. Teško je porediti sadašnje sportiste i sportiste iz moje generacije. Nama je sama činjenica da prvi put vidimo inostranstvo bila dovoljna motivacija za bavljenje sportom, naporne treninge i sve što uz to ide. Sadašnjim sportistima to više nije dovoljan motiv. Sigurno je da su naši sportisti voljni da se bore za Srbiju, ali to se sada na drugi način iskazuje i vrednuje.
U kojoj se meri razlikuju uslovi za treninge u vremenima koja spominjemo?
U odnosu na ranije, današnji sportisti imaju neznatno bolje uslove, ali u odnosu na svet mi smo u mnogo gorem položaju od sportista drugih zemalja. Uslovi za treninge su osnov za vrhunske rezultate, počev od hala, teretana i borilišta, do mogućnosti višemesečnih priprema, kvalitetnog stručnog rada i medicinske podrške. Sve to jeste s jedne strane vezano za novac, a s druge strane za dobru organizaciju. Zbog toga su uspehe u poslednje vreme uglavnom ostvarivali sportisti koji su trenirali u inostranstvu. Oni su tamo trošili nečiji novac, trenirali u najboljim dvoranama, uz pratnju najboljih trenera, lekara i fizioterapeuta, takmičili se u najboljim ligama. Da bismo sistemski podigli sport, moramo podići uslove za trening. To znači da atletika bez dvorane, bez atletskih stadiona i dovoljno sredstava za edukaciju i školovanje trenera u inostranstvu nema ama baš nikakvu perspektivu.
Šampion atletike i fer pleja
Uz titulu najboljeg jugoslovenskog troskokaša i dva finala na olimpijskim igrama, Milan Spasojević je na evropskim i svetskim takmičenjima postizao odlične rezultate i 1974. zauzimao peto mesto na evropskoj, a sedmo na svetskoj rang-listi najboljih troskokaša. Jugoslovenski rekord u troskoku popravljao je pet puta. Bio je šampion Mediterana i Balkana. Dobitnik je trofeja za fer plej 1978. godine jer je trenirao Miloša Srejovića, koji je srušio upravo njegov rekord i to u vreme dok se Spasojević još aktivno bavio atletikom.
Zaslužni je građanin grada Kragujevca, tri puta je proglašavan za najboljeg sportistu tog grada i bio je predsednik Atletskog saveza Srbije. Danas je uspešan privrednik. Bio je generalni direktor kompanije Nike za istočnu Evropu i Rusiju, sada ima svoju firmu koja je generalni distributer brojnih sportskih marki i upošljava preko 300 ljudi.
Posle Minhena je sve drugačije
Boravili ste u Londonu i pratili Olimpijadu. U kojoj se meri razlikuje od olimpijada na kojima ste učestvovali?
Bio sam učesnik Olimpijade u Minhenu 1972. kada je napravljena prekretnica u smislu izgleda Olimpijade i atmosfere. Do tragedije koja se dogodila u Minhenu olimpijska sela i događaji na olimpijadama odvijali su se u slobodnijoj atmosferi, bez straha za bezbednost sportista ili velike predostrožnosti. Posle Olimpijskih igara u Minhenu zatvaraju se olimpijska sela i znatno se podižu mere bezbednosti, čime se menja i atmosfera, a istovremeno znatno poskupljuje organizacija. Sve je to bilo vidljivo u Londonu. S druge strane, broj sportova na Olimpijadi se znatno povećao, samim tim i broj učesnika. Sve to zahteva ogromna sredstva, dugotrajne pripreme i savršenu organizaciju, pa su poslednje dve olimpijade u Pekingu i Londonu postale globalni svetski spektakli. Ono što se nije promenilo to je olimpijski duh i ogromno interesovanje za bazične sportove, pre svega za atletiku.