Prizori i atmosfera koje prenosi Valjarević u svom Zimskom dnevniku kao da dolaze iz nekog davnoprošlog vremena. Ovi lucidni i duhoviti dnevnički utisci bude uspomene koje bi se mogle nazvati nostalgičnim da danas, trideset godina kasnije, ne prizivaju ono turobno i depresivno doba izolacije, kad je sve počelo da se srozava, obezvređuje i degradira: i nazivi gradova i ulica, i junaci iz detinjstva, i granice rođene zemlje, i normalan doživljaj sveta. Ali iako su te zime 1990-ih bile zime pod sankcijama, u oskudici i beznađu – ipak se živelo, smejalo, igralo i radilo kao da se u susedstvu, u dojučerašnjoj domovini, nisu već uveliko kovitlali vetrovi rata…