Kao (pre)živeti u “dubokoj rupi”

Nakon duže (izdavačke) pauze iz beogradske “Geopoetike” stigla su nedavno dva romana, jedan sa “dalekog istoka”, drugi iz “komšiluka”. Radnja obe knjige “dešava” se u bliskoj budućnosti (koju čovečanstvo već živi), nudeći poruke o svetu koji se (nije) raspao, ali je i dalje “najbolji od svih mogućih svetova”.

Od japanskog književnog čuda Keićira Hirana, autora romana “Neki čovek”, koji je u jednom periodu, a vrlo brzo po objavljivanju, bio “Geopoetikina” najprodavanija knjiga, dolazi novi roman “Duboko u sebi”, koji je ova kuća nedavno objavila u prevodu s japanskog Divne Glumac.

Naučno-fantastična porodična priča i filozofski roman u kojem se prepliću brojna egzistencijalna etička i društvena pitanja, smeštena je u blisku budućnost u Japanu, gde se naručuju i prave virtuelne figure ljudi kojih više nema. Hirano polazi od zastrašujućeg, ali i izvesnog: tehnologija će u budućnosti moći da sačuva nečiji govor, navike, sećanja, pa čak i da virtuelno oživi fizički lik preminule osobe. Ipak, ovo nikako nije SF knjiga, već duboko i originalno promišljanje o granicama razumevanja i (pre)poznavanja u međuljudskim, posebno u bliskim odnosima.

U ovom romanu čitalac će pronaći teme poput ljubavi, smrti, eutanazije, slobode izbora, usamljenosti, identiteta, siromaštva i bogatstva… „Duboko u sebi“ jedan je od najzrelijih Hiranovih romana, namenjen svim generacijama, jer su influenseri, avatari, virtuelne figure kojima obiluje ova knjiga, zapravo samo paravan za ljudsko preispitivanje, pre nego što ova budućnost iz knjige uskoro stigne.

Knjiga Andreja Blatnika, jednog od najprevođenijih i najpoznatijih slovenačkih savremenih pisaca – “Rupe”, paralelno je objavljena u prevodu Ivana Antića. Reč je o duhovitom, ironičnom, ciničnom, višeslojnom i žanrovski razigranom fragmentarnom romanu o svetu koji se raspao na bezbroj ličnih bunkera. Polazeći od postapokaliptične premise, Blatnik piše o strahu, sećanju i večnom pitanju – može li umetnost da promeni stvarnost? Pritom je uspeo da ovu distopiju natopi nadom.

Rupe su skloništa u koja se ljudi povlače braneći se od stvarnosti, informacijski mehuri u kojima žive, ideološki rovovi, praznine u kolektivnom pamćenju, pukotine u društvu nastale raspadom zajedničkih vrednosti… Drugim rečima, svi likovi, a ne samo glavni junak, žive u nekoj svojoj rupi, a svako od čitalaca mogao bi dopisati spisak sopstvenim tumačenjem ove metafore.