Ovom prilikom izdvajamo dva naslova, koji, svaki ponaosob, mogu da se odrede gore navedenim epitetima, pa i malo više od toga.
Da krenemo od jedinstvene antologije japanskih kaidan priča – „Snežna žena“, koju je Mateja Matić sa japanskog preveo za izdavačku kuću Tanesi. Ova Antologija, po njegovom izboru i uz sopstveni pogovor, sastavljena je od „čudnih“ pripovedaka koje se ne mogu svrstati ni u fantastiku ni u horor, jer pripadaju nečem dubljem: svetu u kome se svakodnevno prepliće s natprirodnim, a smeh i jeza dele isto ognjište. Od Asaija Rjoija i Ihare Saikakua do Lafkadija Herna i Torijame Sekiena, ova zbirka otkriva bogatstvo japanske mašte, verovanja i umetnosti koje su vekovima oblikovale predstave o čudnom i neobjašnjivom.
Antologija donosi izbor iz najvažnijih zbirki Edo perioda, tri priče u obradi Lafkadija Herna, kao i ilustracije Torijame Sekiena iz njegove poznate „Ilustrovane povorke stotinu demona“. Spoj teksta i slike otkriva kako su Japanci zamišljali svet duhova, bogova i čudnih bića, ali i koliko se taj svet prelama kroz ljudsku prirodu. Knjiga pred vama nije samo susret sa drevnim pričama, već i putovanje u korene japanske fantastične književnosti. „Kaidan” u japanskoj tradiciji znači priču o začudnom – o nečemu što narušava granicu između živih i mrtvih, stvarnog i nestvarnog. Ove pripovetke nastajale su, kako je rečeno, u doba Edo, kad su ljudi tokom letnjih noći pričali strašne priče i posle svake gasili po jednu sveću, verujući da će se s poslednjim ugašenim plamenom pojaviti čudovište. Njihovi autori, među kojima su, osim pomenutih, i Negiši Jasumori i Đipenša Iku, pripovedali su o najrazličitijim temama – od ljubavi koja nadživljava smrt do čudovišta rođenih iz ljudske nepravde.
Drugu, pak, „antologiju“ sa nazivom „Dolina neupaljenih sveća“, pripremio je i objavio Boban Knežević, ovdašnji pisac naučne i (ostalih oblika) fantastike, čovek bez čijeg priređivačkog i izdavačkog umeća bi ovi žanrovi bili neuporedivo siromašniji u Srbiji. Ta zbirka njegovih 19 „fantastičnih priča“, dopunjena i intervjuom, koji je sa njim 2015. uradio Zoran Stefanović, sada u integralnom obliku (delovi su bili objavljivani tokom perioda nakon 2015), ne bi bili ništa čudno da nije reč o, svakako, i vrlo, kolekcionarskom izdanju, „proizvedenom u 55 numerisanih primeraka, i namenjenom prodaji na Sajmu knjiga, oktobra 2025“. Pre i nakon toga, te knjige nije bilo niti će je biti, kako reče sam autor. Poslastica u knjizi je i „nikad završena niti objavljena verzija (iz 1988) nedosmišljene priče, čija je poetička postavka iskorišćena kao početak romana ’Crnii cvet’“.
Sve navedeno, po mišljenju potpisnika ovih redova, trebalo bi da bude dovoljan razlog da ovih dana, neizostavno, posetite sajamske štandove Tanesija i Znaka Sagite.