Prošlogodišnjem laureatu prestižne nagrade Zlatna paleta, koju Udruženje likovnih umetnika Srbije dodeljuje za slikarstvo, Nikoli Džafu, to Udruženje priređuje izložbu u svojoj galeriji. Ovaj renomirani umetnik autentičnog izraza, beogradskoj publici predstavlja se postavkom koja se temelji na izložbi Odlazak u belo, realizovanu krajem maja 1999, takođe, u Galeriji ULUS. Devet slika sa te izložbe i dvadeset jedan print čine ovogodišnju izložbenu postavku.
IZRAZ PROTESTA: Obrazlažući koncepciju postavke, autor skreće pažnju da je te, 1999, izložba održana za vreme bombardovanja, pa je svakako bila i izraz protesta. Otvorena je “uvertirom za zečju operu” u čast umetnikovog prijatelja crnog zeca Kunenea Mandindija i u prvi plan postavila pitanje koje je sam Džafo tada formulisao u katalogu: “Kako da se oslobodim proizvedenih, sakupljenih radova, predmeta. Kako da se rasteretim smeća… Trenutne potrebe i mogućnosti usmeravaju me ka drugačijem rešavanju problema: smeće obojiti u belo – belom bojom i četkom izvesti Odlazak u belo. Što će reći rešavanje ličnog problema koje podrazumeva različite vidove simbolike belog i može se tumačiti kao odlazak u prazninu, budući da u belom nema ničega, ali i kao mogućnost stvaranja novog ni iz čega, kao okretanje novog lista, novi početak”. Devet slika je skinuto sa zida, položeno na pod i one su tada premazane belom bojom.
U međuvremenu, prekrečena platna ponovo su bila u procesu… na svakom platnu je dodat po jedan lični fetiš prijatelja i saradnika kojima će slike biti poklonjene. Dokumentacija koja je sastavni deo izložbe objašnjava šta se dešavalo 1999.
ODLAZAK U BELO: “Već duže vremena umetnik Nikola Džafo skreće pažnju na sebe. To su ili kolektivne akcije ili neobične izložbe. Oko sebe privlači umetnike intermedijalnog interesovanja i u saradnji sa njima ostvaruje nesvakidašnje performanse. Kao idejni vođa grupe Led Art uspeo je da zainteresuje najobičniju publiku za radove ove grupe. I crtanje incidentnom kredom koje je tek sad postalo aktuelno pokazalo se ne samo kao zabava za mnoge već i kao dobra tema za razmišljanje. Kako Džafo stalno slučajno predskazuje sadašnjost i budućnost svojim radovima i idejama, moglo bi se reći da je postao i svojevrsni vrač-pogađač. Nikola se drznuo da napravi Trash art i opet da zaintrigira javnost za svoj rad. Poslednja novotarija koju nam je Nikola ponudio odigrala se u Galeriji ULUS. Uz izložbu na temu zeca gde je bilo i radova simpatizera ovog četvoronošca, umetnik je izveo i svojevrsni performans – svoje slike javno je prefarbao u belo. Uz pomoć žestokih udara bubnjara Igora Maleševića, Nikola je, u saradnji sa umetnicima Ratkom Vučinićem i Gradimirom Rajkovićem izveo – Odlazak u belo. Džafo je svojim primerom hteo da ukaže da je došlo do trenutka kad treba početi iz početka. Iako je umetnik u fizičkoj i mentalnoj zrelosti, vrlo hrabro istupa u smeru koji se može laiku učiniti samoubilačkim po profesiju. Verovatno zato Nikola nikako ne može da ostari, kao ni njegovi radovi. Ovim prosvetiteljsko-pedagoškim činom, umetnik otvara novi pravac u umetnosti – Belo.
Ozbiljan problem koji se nameće jeste: a šta posle belog? Ovaj put mora biti nešto što dosad nije urađeno (ako tako nešto postoji) ili će alternativa biti pećinski crtež. Očekujemo radikalni skok u njegovom radu, u nadi da će Nikola ostati i dalje umetnik iza kog se krije veliki prijatelj i borac za neviđeno i alternativno u domenu neopipljivog – paradigma Džafo”.
Uz navedeni tekst Nataše Veljović (Danas, 9. septembar 1999), kao prateća dokumentacija izložbe idu i Simbolika belog Mirjane Radojčić (Politika, 22. jun 1999) i Zec koji je pojeo muzej Marije Đorđević (Politika, 30. jun 1999), kao i oruđa i materijal za izvođenje odlaska u belo i dokumentarne fotografije Srđana Veljovića. I još… Predmeti, objekti i instalacije u obliku zeca, slike, crteži, kolaži… sa prikazom ove životinje, izloženi prilikom Odlaska u belo – sačinjavaju korpus za knjigu i budući muzej Zec koji je pojeo muzej (link na muzej),
UMETNOST I AKTIVIZAM: Nikola Džafo (1950, Novi Sad), završio je Višu pedagošku školu u Novom Sadu, diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1978, magistrirao 1981. Samostalno izlagao u staroj i novoj državi, kao i u inostranstvu. Od 1990-ih godina, tokom ratova i razaranja na prostorima bivše Jugoslavije, pored umetnosti, aktivno se bavi političkim i društvenim problemima i zalaže se za dignitet svoje profesije. Idejni je tvorac i pokretač grupe Led Art, sa kojom ostvaruje više od 30 projekata. Saosnivač je Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu i Multimedijalnog centra Led art u Novom Sadu. Sa grupom mlađih novosadskih umetnika, sa idejom da umetnost može da leči i menja svet, pokrenuo je Art kliniku, koja se 2013. transformisala u ŠOK zadrugu. Pored prošlogodišnje Zlatne palate, dobitnik je i Politikine nagrade za likovnu umetnost (2012) za izložbu Lepus in fabula (MSUV, Novi Sad 2011).
D. S.