Ovogodišnja smotra filmova sa španskog govornog područja, koju je organizovao Institut “Servantes” u Beogradu u saradnji sa ambasadama Argentine, Meksika, Kube i Španije u Srbiji, ambasadama Ekvadora, Kolumbije i Perua u Mađarskoj, i Ambasadom Čilea u Grčkoj, predtavila je ovdašnjoj publici 11 novih, nagrađivanih igranih ostvarenja u beogradskoj MTS dvorani (umesto, kao ranijih godina, u Kulturnom centru Beograda), čije su projekcije mahom sve bile rasprodate, i u bioskopu Kulturnog centra Novog Sada, dok su četiri filma iz ciklusa posvećenog španskoj glumici Aitani Sanćes-Hihon, dobitnici Počasne nagrade “Goja” za 2025, prikazana u Jugoslovenskoj kinoteci.
Festival je zvanično otvorio ambasador Kraljevine Španije u Republici Srbiji Huan Hose Sans Aparisio, koji je najavio 13 filmova na španskom jeziku i dva na katalonskom, a svi zajedno pokazuju bogatstvo iberoameričke zajednice. Publici u MTS dvorani obratio se i Injaki Abad, direktor Instituta Servantes. On je rekao da je “Španski metar” odraz svega onoga što predstavlja kultura na španskom jeziku, koji je maternji za više od petsto miliona žitelja dvadesetak zemalja u svetu, i kojim, upravo kroz kulturu, dakle i kroz filmove, preispitujemo u kakvom svetu želimo da živimo, kako da se suočavamo sa ličnim, ali i kolektivnim i društvenim problemima i kako da ih rešavamo.
Već tradicionalni “Španski metar” u svom 17. izdanju je doneo u Srbiju filmove iz Kube (“Mračne ljubavi”, komedija u režiji Herarda Ćihona), Kolumbije (“Grad zveri”, dirljiva priča Henrija Rinkona o mladom reperu Tatou, koji sticajem okolnosti odlazi da živi sa dedom na selu), Argentine (“Nemačka” rediteljke Marije Saneti, čija je glavna junakinja šesnaestogodišnja Lola koja želi da otputuje u Nemačku uprkos protivljenju porodice), Čilea (“Čak i u najboljim porodicama”, komedija iz 1990. reditelja Gustava Letelijera, nedavno dopunjena scenama koje je tadašnja vlast zabranila), Meksika (“Kiša”, omnibus koji je režirao Rodrigo Garsija Sais prema scenariju Paule Marković), Ekvadora (“Krvopija”, mešavina horora i fantastike reditelja Dijega Ortunje ), Perua (“Princezice” rediteljke Klaudije Rejnike, o dve sestre tinejdžerke koje se spremaju da zauvek napuste zemlju) i, naravno, iz Španije, kojima ćemo se posebno pozabaviti. Porodična drama sa elementima komedije “Kuća u plamenu” bavi se odnosima između razvedenih roditelja i njihovo dvoje odrasle a ipak nezrele dece, uz neizbežno preispitivanje otuđenosti, žrtvovanja, samoljublja, emotivne manipulacije, straha od usamljenosti i starosti na jednoj strani, odgovornosti i lične slobode na drugoj, dok su “Infiltrirana”, “Linija 47” i “Ja sam Nevenka” zasnovane na istinitim događajima koji su pokrenuli važne društvene teme i svojevremeno snažno potresli špansku javnost.
DVE PONOSNE MLADE ŠPANJOLKE: Prvi put u istoriji španske kinematografije, ovog februara se dogodilo da nagradu “Goja” za najbolji španski film ravnopravno podele dva filma: “Infiltrirana” rediteljke Aranče Ećevarije i “Linija 47” reditelja Marsela Barene.
Ekranizovanu priču o mladoj agentkinji Nacionalne policije Eleni Tehade, koja je pod pseudonimom Aransas Beradre Marin punih osam godina bila, kao simpatizer a zatim i pomagač, infiltrirana u baskijsku terorističku organizaciju ETA, u španskim bioskopima pogledalo je više od milion i po ljudi, rediteljka je postigla rekordnu zaradu na blagajnama, a glumica Karolina Juste nagrađena je “Gojom” za glavnu ulogu. Publika u “Infiltriranoj” bez daha prati kako hrabra 22-godišnja policajka, prva i jedina žena na ovakvom zadatku, kreće na tešku i opasnu misiju da se poveže sa članovima ETA, stekne njihovo poverenje, i najzad razotkrije planove bombaških akcija koje su nameravali da preduzmu u periodu kad je ova organizacija javno proglasila navodno primirje.
Delujući u tajnosti, pod lažnim imenom, bez zvanične zaštite, rizikujući da postane žrtva ne samo baskijskih terorista ako je razotkriju, već i španske policije koja ih progoni, ova izuzetna devojka je 1992. pristala da napusti svoj dotadašnji život u mestu La Rioha, preseli se u San Sebastijan, i u potpunosti prekine porodične veze i sve kontakte sa prijateljima kako bi raskrinkala jedinicu “Donosti”. U njenom usamljeničkom poduhvatu mogla je da se oslanja samo na pomoć jednog starijeg kolege koji je bio u sve upućen, i na društvo svog mačka.
O požrtvovanosti, upornosti i neustrašivosti prave Aransas španska javnost je saznala tek po uspešnom završetku njene misije, ali je njena filmska dvojnica imala mogućnost da sve svoje nedoumice, strahove (naročito kad je bila prinuđena da u svom stanu skriva zloglasnog, brutalnog ubicu, psihopatu Serđa Pola, jednog od najtraženijih članova ETA), iskušenja (uključujući ljubavnu vezu sa Kepom, pripadnikom ove terorističke organizacije) i tihe pobede podeli sa biskopskom publikom.
KONTROVERZE: Nagrade “Goja” koje je osvojio ovaj film, izazvale su kontroverzu na društvenim mrežama, komentarima o policijskoj infiltraciji u građanskim pokretima i romantizaciji špijunaže baskijskog društva. Bilo je čak stavova da je tu reč o svojevrsnoj propagandi i pristrasnom prikazu baskijskog sukoba, umesto o pokušaju da se “zaleče rane” izazvane političkim nesuglasicama, ali i mišljenja da je ova filmska priča zapravo samo proizvod zabave i akcije, kako recimo kaže Ander Zurimendi, baskijski novinar koji živi u Kataloniji i autor knjige “Pokupi svoje stvari”, fikcionalizovanog izveštaja o ličnim iskustvima pet bivših zatvorenika ETA.
Dok neki, hvaleći film, smatraju da je infiltracija dobra, drugi tvrde da je loša i da krši ljudska prava. U svakom slučaju, ”Infiltrirana” je ne samo vratila baskijski sukob u audiovizuelni narativ, već ponovo pokrenula pitanje infiltracije snaga bezbednosti u društvene pokrete, koje se ne tiče samo Španije, već i drugih zemalja, prvenstveno onih u kojima su “demokratija” i “ljudska prava” rastegljiv pojam.
Još jedna hrabra devojka, čije se ime nalazilo na naslovnim stranicama španskih novina i u udarnim televizijskim terminima, postala je glavni lik višestruko nagrađenog filma, koji je naša publika imala priliku da pogleda na “Španskom metru”. Španska rediteljka Isijar Boljain (poznata po sada već kultnom ostvarenju “Dajem ti svoje oči”, potresnoj drami o porodičnom nasilju koja je osvojila čak sedam nagrada “Goja”) poverila je mladoj glumici Mireji Oriol da u filmu “Ja sam Nevenka” glumi 26-godišnju Nevenku Fernandez (za tu ulogu je dobila “Goju”), prvu ženu u Španiji koja je jednog moćnog i uticajnog političara izvela pred sud zbog seksualnog i uznemiravanja na radnom mestu.
Mnogo pre nego što se razbuktao pokret “#metoo”, mlada skupštinska odbornica za finansije u gradu Ponferada usudila se da 2000. godine podigne glas protiv popularne javne ličnosti koja je “njen život pretvorila u pakao”. Harizmatični gradonačelnik Ismail Alvarez, već poznat kao ženskaroš, počeo je da se udvara znatno mlađoj koleginici, sve vreme se predstavljajući kao njen prijatelj i podrška u karijeri. Ona mu poveruje, čak se upušta u kratkotrajnu intimnu vezu s njim, ali ubrzo shvati da on želi da je kontroliše, da manipuliše njome na ličnom i na profesionalnom planu, i tada Nevenka pokuša da se udalji od njega. Umesto toga, postaje žrtva njegovog neumoljivog proganjanja, javnog omalovažavanja i lažnih optužbi za loš rad.
Uverena da je pravda na njenoj strani, želeći da se izbori sa depresijom, i da sačuva svoje ljudsko i profesionalno dostojanstvo i integritet uprkos tome što ne dobija podršku okoline (uz neizbežne sumnje da je zapravo ona ta koja je zavela gradonačelnika, ambiciozna i proračunata, ili da je jednostavno mogla da ode od njega) Nevenka odlučuje da ga prijavi zbog uznemiravanja. Kolege i zajednica Ponferade joj okreću leđa, mediji je izlažu javnom suđenju, ali ona istrajava, uz emotivnu podršku dečka, roditelja i nekoliko najbližih prijatelja, i uz razumevanje i (skrivenu) finansijsku pomoć žene koja predvodi opoziciju u gradskoj skupštini. Na kraju tog po Nevenku veoma bolnog i mučnog procesa ona dobija spor, i što je važnije, moralnu satisfakciju. Film se tu završava. U odjavnoj špici saznajemo da je Alvarez novčano kažnjen, ali posle nekog vremena uspeva da se vrati na javni scenu, dok Nevenka Fernandez posle suđenja nije uspela da se zaposli nigde u Španiji. Iselila se u Veliku Britaniju a sad živi i radi u Irskoj.
UDRUŽENE KOMŠIJE – POBEĐUJU: I film “Linija 47” reditelja Marsel Barene takođe je zasnovan na istinitim događajima, a osim nagrade “Goja” osvojio je i priznanja “Gaudi” i “Forke” za najbolji film. Snažna i nežna priča o mirnom otporu i lokalnom komšijskom pokretu koji je 1978. preobrazio Barselonu i zauvek promenio sliku njenog predgrađa počinje sredinom prošlog veka, kad grupa iseljenika iz španske provincije Ekstremadure stiže u prestinicu Katalonije, koja im ustupa prazno zemljište na brdu Tore Baro (Baronova kula) gde mogu da podignu naselje – pod uslovom da svaka nastamba osvane pod krovom. One koje ujutru, kad dođe policija, nemaju krov, biće srušene. Što se stalno dešava, sve dok sredovečni udovac Manolo Vital ne predloži da se komšije ujedine i zajedno dovrše svaki dan po jednu baraku.
Dvadesetak godina kasnije, na tom mestu je pravo naselje, žitelji su nekako obezbedili struju i vodu, ali do njih nema asfaltiranog puta, ni gradskog prevoza kojim bi odlazili u Barselonu na posao, na lekarske preglede, u nabavku… Manolo, koji je sad vozač autobusa na redovnoj liniji 47, u preduzeću i opštini stalno pokušava da se izbori da njegovo selo Tore Baro najzad dobije svoju autobusku liniju, ali mu gradska uprava uporno ponavljala da je to nemoguće jer vozila ne mogu da savladaju veliki uspon i uzak prolaz. Manolo odluči da dokaže suprotno i, svestan posledica, svojim autobusom stiže do sela. Naravno, za ovo je kažnjen zatvorom, ali pobuna koju je pokrenuo ujedinjuje komšiluk, ističe u prvi plan prava radničke klase koja je pomogla u stvaranju moderne Barselone sedamdesetih godina i siromašnih doseljenika, i Tore Baro najzad dobija autobusku vezu sa gradom.
Priča o građanskoj solidarnosti, dostojanstvu i humanosti kakvu je iz života preneo na bioskopsko platno španski reditelj predstavlja snažno nadahnuće za sve one obične ljude koji se suočavaju sa sličnim problemima i nepravdama širom sveta, a jedna scena iz filma dodaje joj poseban emotivni pečat, kad Manolova kći, tinejdžerka, na praznoj sceni nakon nastupa školskog hora zapeva omiljenu pesmu svog oca, koji je tad u zatvoru, na jeziku rodnog kraja, o borbi crvenog petla protiv crnog: on trenutno gubi, ali ne odustaje, i jednom će pobediti…