Direrovu umetnost valja posmatrati u umetničkom kontekstu njegovog vremena, kako njegovih prethodnika i savremenika, tako i učenika i sledbenika, kao što su Martin Šongauer, Hans Baldung Grin, Hans fon Kulmbah, Jakopo de Barbari, Đovani Belini, Jos van Klev ili Lukas van Lejden. Direra su još savremenici obasipali lovorikama. “Ti si drugi Fidija i drugi Apeles”, glorifikovao ga je slavni humanista Konrad Seltes. Direr je, pak, idealizovao italijanske slikare, a u Italiji u dva maha boravio, kartografirajući sa akribičnim detaljima drveće, stene, brda, doline. On kopira Mantenju i Polujaola i njihove pagansko-mitološke teme, briljirajući u svim tehnikama – ulju, bakrorezu, akvarelu, kao i u spisima o teoriji umetnosti. Njegove linije, crte, šrafure nisu vežbe, već minuciozni svet preciznih slika kojima se svet gotovo naučno definiše.
U njegovom ciklusu o Apokalipsi, koji će ga učiniti poznatim u celokupnoj Evropi, leti usijano kamenje, a urlajuća čudovišta trijumfalno podižu glave. U ekstazi fantastične fikcije biva svima jasno da između neba i zemlje postoji nešto što oko ne razume. A Melanholija je predstavljena sa toliko realistički ukrštenih zagonetki da se i danas lome koplja nad njenim smislom.
Direr je, kao što je Ervin Panofski tvrdio, predstavnik nadnacionalnih, paganskih i hrišćanskih, antičkih, poznosrednjovekovnih i reformatorskih linija razvoja koje se harmonično slivaju u grandiozni opus. Herakle će za Direra postati opsesivna figura identifikacije. Bakrorez naslovljen Herakle na raskršću, koji je vizuelni simbol ambivalentnosti između vrline i poroka, postaće kristalizaciona tačka Direrove istinoljubivosti, kako je Panofski jedanput primetio.
Z. A.