Albertina predstavlja prvu veliku izložbu Domijea od 1936, koja je u tom prostoru postavljena uprkos rastućem nacionalsocijalizmu. To je bio odvažan gest, koji je docnije slavni istoričar umetnosti Ernst Gombrih, u svojim ”Sećanjima”, nazvao subverzivnim. Devedeset godina kasnije, i uz podršku pozajmica od Udruženja muzeja Štedel, francuski umetnik je sada predstavljen u novom svetlu. Pored brojnih litografija i crteža, izložene su i njegove čuvene slike i skulpture – kao i animirani film o Domijeovom radu, sa muzikom koju su komponovali Pol i Linda Makartni.
„POLITIČKI UMETNIK“
Muzej Štedel je 2024. predstavio izložbu „Onore Domije: Helvigova kolekcija“, koja predstavlja izbor iz izuzetne frankfurtske Domijeove kolekcije prof. dr Hansa-Jirgena Helviga, koja je poklonjena Udruženju muzeja Štedel kao velikodušna donacija povodom njegovog 125. rođendana. Jezgro te kolekcije je „politički umetnik“ Domije. Hans-Jirgen Helvig izgradio je obimnu kolekciju tokom više od 60 godina, koja, pored oko 4.200 litografija, uključuje i odabrane crteže i skulpture, kao i dve slike. Posebno u oblasti litografija, ona obuhvata brojne jedinstvene komade, dragocene radove sa rukopisnim napomenama. Oni pružaju uvid u blisku saradnju između umetnika, pisca, štampara i izdavača, svedoče o moći cenzure i tako čine vidljivim istorijske okolnosti nastanka Domijeovog dela, koje idu daleko dalje od njegovog čisto umetničkog dostignuća. Strastveni kolekcionar Helvig, koji je stekao izuzetne političke i kulturne zasluge svojim angažovanjem u Frankfurtu, aktivno je oblikovao rad muzeja kroz više od 30 godina u upravnom odboru Udruženja muzeja Štedel. Zahvaljujući njegovoj donaciji, Grafička kolekcija muzeja Štedel postala je jedan od najvažnijih centara za istraživanje Domijea u Nemačkoj.
Izbor važnih delova Helvigove kolekcije sada izložen u Albertini, zasniva se na frankfurtskoj izložbi i pratećem katalogu, iz kojeg su za bečki projekat uzeti fundamentalni eseji Aleksandra Ajlinga, Hansa-Jirgena Helviga, Astrid Rojter, Dorit Šefer i Martina Zonabenda. Albertina i muzej Štedel uživaju u bliskoj saradnji dugi niz godina, što se ogleda u intenzivnoj kolegijalnoj razmeni, kao i u velikodušnoj međusobnoj podršci brojnim projektima. Izložbom posvećenom Domijeu otvara se novo poglavlje u ovoj međunarodnoj saradnji. U inspirativnoj interakciji dela iz „Helvig kolekcije“ sa izuzetnim fondovima Albertine i odabranim pozajmljenim delima, bečka kustoskinja Laura Riter uspela je da stvori impresivnu prezentaciju koja baca novo svetlo na rad ovog pronicljivog, višestrukog i kontroverznog umetnika.
SVEDOČANSTVO DUHA SLOBODE
Domijeove karikature koje svedoče o duhu slobode, učinile su ga savešću jedne ere društvenih i političkih previranja, obeležene značajnim događajima poput revolucija 1830. i 1848. i Francusko-pruskog rata 1870/71. Bio je posvećen republikanskim idealima, živo zainteresovan za inovacije i duboko ljudski, ali nikad zanemaren, pogled na okolnosti tog vremena, što pokazuje umetnikov kritički angažman. „Čovek mora biti u svom vremenu“, jedna od najpopularnijih Domijeovih izjava, prikladno ga karakteriše kao kritičkog posmatrača svoje epohe. Ali ta bezuslovna posvećenost aktuelnosti ne znači da je njegova umetnost vezana svojim vremenom, naprotiv, ona ostaje veoma stimulativna i efikasna do danas.
Politička situacija je nestabilna, nemilosrdna klika zloupotrebljava svoju moć, ekonomija je u krizi, a društvena situacija postaje sve složenija i zbunjujuća. Prikaz uslova u postrevolucionarnoj Francuskoj 19. veka deluje čudno savremeno, kao i bezvremenski relevantna umetnost velikog Onorea Domijea. Oštrim perom i nepotkupljivim humorom, on drži ogledalo svom vremenu, osuđujući zloupotrebe moći i društvene nepravde. Njagova neumoljiva kritika ga više puta dovodi u sukob sa cenzurom; čak ide i u zatvor zbog umetničke slobode. Кao pronicljiv posmatrač, Domije takođe prikazuje svakodnevni život u modernoj metropoli – Parizu.
UMETNOST I STVARNI ŽIVOT
Domijeove karikature takođe istražuju odnos između buržoazije i antike. Dok je u Francuskoj klasicizam bio kulturni program dominacije još od vladavine Luja XIV, nakon Francuske revolucije prvo su ga prisvojile revolucionarne vođe, a zatim i pravi pobednici revolucije, buržoazija. Domije ismeva ovto prisvajanje klasične ikonografije, koje je forsirala buržoazija – on „skida“ njihove lažne maske i razotkriva ih u patetičnim svakodnevnim scenama. Time stvara „mitologiju svakodnevnog života“ kroz male studije fizionomije i karaktera svojih bližnjih. U svojoj karikaturi „Osmeh augura“, on aludira na izreku Кatona, koji je verovao da auguri moraju da se smeše kad se sretnu jer previše znaju. Njegov stav je: Industrijski baroni znaju isto toliko – ali se ne smeše kad se sretnu.
Jedan je od prvih umetnika koji je svesno okrenuo umetnost ka stvarnom životu, bez ulepšavanja. Umesto mitoloških i idealizovanih tema, slikao je obične ljude, radnike, advokate, sudije, putnike, siromašne… Likovi su često ružni, teški, iskrivljeni – ali namerno, da bi se pokazala istina, ne lepota. Ima snažan socijalni angažman: umetnost kao kritika društva, ne kao dekoracija. Njagova karikatura i slikarstvo povezani su, i na platnima se oseća karikaturalna ekspresija.
Onore Domije bio je francuski slikar, vajar, grafičar i karikaturista – važan predstavnik realizma. Njagove političke i društvene karikature posebno su značajne. Od 1831/32, on je izrađivao litografije za satirične časopise „Кarikatura“ i „Šarivari“. Modelirao je brojne male portretne skulpture kao modele za crteže poznatih savremenika, poput političara i novinara, koji su se pojavljivali u „Кarikaturi“. Zbog svog preuveličanog satiričnog prikaza kralja Luja Filipa kao Gargantue – nezasitog proždrljivca i pijanca (lik iz romana Fransoa Rablea) – osuđen je na šest meseci zatvora 1832. Domijeove slike, u kojima je takođe istraživao književne teme i društveno kritičke prikaze običnog naroda, manje su poznate. Od oko 1848. održavao je bliski kontakt sa Barbizonskom školom realizma. Oslepeo je u starosti, umro je u siromaštvu. Godine 1880, njegovo telo je preneto u Pariz i zvanično sahranjeno na groblju Per Lašez.