Predstava Mladost u doba riba, koji je prema romanu Mladost bez Boga Edena fon Horvata, režirala Felisitas Bruker, premijerno izveden 17. oktobra minhenskom pozorištu Кameršpile (Münchner Кammerspiele Schauspielhaus), postaje pozorišna studija o moralnoj kapitulaciji pojedinca pred mehanizmima autoritarnog društva. U središtu nije samo sukob nastavnika i učenika nego i kriza autoriteta, raspad etičkih orijentira i proizvodnja nasilja u sistemu koji poslušnost proglašava vrhovnom vrlinom.
U ovom komadu igraju Elijas Кriške, Jelena Кuljić, Tomas Šmauzer, Maren Solti i Martin Vajgel, scenografiju potpisuje Betina Pomer, kostimografiju Tereza Fergo, dramaturgiju Viola Haselberg, a scene je napisala Ana Habermel.
Učenici bez imena, označeni slovima, otelovljuju generaciju oblikovanu propagandom, militarizacijom i emocionalnom hladnoćom. Nastavnik, istovremeno deo sistema i njegov unutrašnji protivnik, postaje saučesnik u mehanizmima laži sve dok ga sukob sa sopstvenom savešću ne primora da progovori.
Inscenacija se razvija kroz tri prostora – školu, vojni logor i sudnicu – u kojima nadzor, kolektivna disciplina i raspodela krivice postaju mehanizmi društvene dehumanizacije. Habermelove scene razaraju linearnost romana i uvode savremeni glas mladih, proširujući Horvatovu moralnu dramu u kolektivnu sliku sveta u kojem svako posmatra, ispituje i osuđuje drugoga.
Promena naslova u Mladost u doba riba nagoveštava pomeranje težišta: od Horvatove kritike fašizovanog društva ka savremenoj dijagnozi generacije kojoj obrazovanje nameće takmičenje, poslušnost i borbu za opstanak. Adaptacija tako otvara pitanje koliko daleko scensko prepisivanje može da ode a da ne potisne etičku oštricu originala. Njana aktuelnost nije u poistovećivanju različitih istorijskih epoha, već u ispitivanju mehanizama koji oblikuju naše mišljenje, jezik i sposobnost moralnog rasuđivanja.
Ova inscenacija upisuje se u širu tendenciju savremenog nemačkog pozorišta da kanonska dela tretira kao otvorenu građu za rediteljsku adaptaciju i ponovno pisanje. Time se autorstvo pomera sa dramskog pisca na reditelja, dok aktuelizacija postaje gotovo obavezan znak scenske savremenosti. Problem, međutim, nije u odstupanju od originala nego u kvalitetu dijaloga s njim: produktivna adaptacija otkriva neiscrpljene slojeve dela, dok ga neproduktivna svodi na ilustraciju unapred zadate teze. U predstavi, koju je režirala Bruker, taj odnos dobija smisao upravo kroz ispitivanje načina na koji se krivica raspodeljuje, nadzor normalizuje, a istina potiskuje iz javnog prostora.
Bitna razlika između romana Edena fon Horvata – Mladost bez Boga (Jugend ohne Gott, 1937) i scenske adaptacije Ane Habermel – Mladost u doba Riba (Eine Jugend im Zeitalter der Fische) mogla bi se tražiti pre svega u pomeranju težišta sa moralno-političke analize fašizovanog društva na savremenu scensku dijagnozu mladosti. Već promena naslova nagoveštava takvu interpretativnu transformaciju: Horvatova „mladost bez Boga“ označava krizu moralnog autoriteta, savesti i čovečnosti u totalitarnom poretku, dok „mladost u doba Riba“ uvodi novu, namerno zagonetnu metaforiku, čije se značenje mora utvrditi iz same dramaturgije predstave.
Кljučni preokret nastupa na sudu: nastavnik svedoči istinu, žrtvujući profesionalnu sigurnost, ali njegovo priznanje ne uspostavlja pravdu. Sistem preživljava sopstveno razobličenje, a istina ostaje rizičan čin bez garancije spasenja. Bruker ne nudi katarzično razrešenje ni spasonosnog junaka – upravo u tom odsustvu utehe leži etička poenta predstave. Horvatova Mladost bez Boga i dalje postavlja isto pitanje: šta smo spremni da izgubimo da bismo se suprotstavili kolektivnoj laži? Pozorište opravdava slobodu adaptacije ne time što original zamenjuje, već time što njegovu istinu ponovo čini opasnom za našu savest.