Piše: Anđelka Cvijić
Da je neke sreće i mudrosti da nismo još uvek uboga sirotinja, knjige kao što je ova, Medakovićeva, bile bi češće i ravnomernije izdavane! – zapisao je jedan od naših najznačajnijih istoričara umetnosti, dr Lazar Trifunović, povodom objavljivanja knjige Dejana Medakovića Srpski slikari XVIII-XX veka. Likovi i dela kad se pojavila prvi put, pre tačno 53 godine, 1968, u izdanju Matice srpske (Novi Sad). Trifunović ju je dočekao ovim rečima, dodajući da su knjige takve vrste retke u nas, a predstavljaju sliku znanja i dostignuća istorije novije srpske umetnosti i podatak o stepenu njene naučne i metodske zrelosti.
Tačno 53 godine kasnije, ovo delo Dejana Medakovića ponovo se nalazi pred čitaocima, pokazujući svoju neospornu aktuelnost i potvrđujući reči još jednog srpskog znamenitog istoričara umetnosti, akademika Svetozara Radojičića, koji je ondašnje izdanje dočekao rečima: “Nisam prorok, ali mi se čini da Medakovićevi slikari neće lako ostariti”.
I nisu, što pokazuje novo izdanje Srpskih slikara XVIII-XX veka. Likovi i dela koje su baš mesec dana u saizdavaštvu objavili novosadska IK Prometej i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine (urednici su Zoran Vapa i Zoran Kolundžija). Knjiga pripada ediciji Dejan Medaković. Sto godina od rođenja koju je u čast ovog velikana naše istorije umetnosti, naučnika, pisca i akademika pokrenuo Prometej, radeći predano i na Izabranim delima Medakovića u najmanje 25 knjiga koje će povodom veka od njegovog rođenja (1922-2008), biti objavljivana sukcesivno do kraja nove, 2022. godine. U objavljivanje novih a zanavek vrsnih Srpskih slikara… sada se uključio i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika povodom svog jubileja, 70 godina postojanja, a kapitalno izdanje, bogato ilustracijama, finansijski su podržali Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Pokrajinska vlada.
PRVORAZREDNA KNJIGA: U predgovoru ove prvorazredne knjige, fundamentalne za našu kulturu, urednici polaze od osnovnog pitanja: “Zašto Medakovićevi Srpski slikari ponovo posle pune 53 godine?” Navodeći gore ispisane reči akademika Radojičića, Vapa i Kolundžija ih dopunjuju – retko se može pronaći ovako vredno delo koje spada u temeljne knjige nacionalne kulture koje je doživelo veliko priznanje stručne javnosti i koje je više od pola veka ocenjivano kao delo neprolazne vrednosti. Dejan Medaković u ovoj vanrednoj naučnoj sintezi nastavio je tamo gde su njegovi prethodnici davno zastali, pronašao je izuzetan put kako da poveže istoriju, ličnosti i umetnost koristeći ogromno znanje, erudiciju i, što je možda najvažnije, posebnu ljubav prema ličnostima koje je obradio na živ, samo njemu svojstven način. Ovo je knjiga, zaključuju urednici Srpskih slikara XVIII-XX veka. Likovi i dela, i stila i znanja, skladna upotreba reči i stručnih termina, opisa i ocena, slobodnih metafora poduprtih činjenicama sa pravim literarnim opisima.
Izdanje Matice srpske iz 1968. bilo je manjeg formata od sadašnjeg, nešto manjeg obima ilustracija i većina je reprodukcija, napominju urednici u predgovoru, bila crno-bela. Potom ga je beogradska Prosveta ponovila, 1994, ali u malom formatu, bez reprodukcija i naučnog aparata. Priprema sadašnjeg izdanja Srpskih slikara… za koje se iz današnje perspektive može reći i Medakovićevog životnog dela u oblasti istorije umetnosti, počela je pre petnaest godina u dogovoru izdavačke kuće Prometej i njenog direktora Zorana Kolundžije sa autorom. Naime, Prometej je 2007. objavio Medakovićevu izvanrednu knjigu Sveta gora fruškogorska, i tada je dogovoreno ponovno objavljivanje Srpskih slikara koje je Medaković počeo odmah da temeljno koriguje i dopunjava. Nažalost, sledeće godine Medaković je preminuo. Knjiga je ostala u povoju, dok se konačno sada nisu stekli uslovi, na prvom mestu finansijski, za njeno štampanje. Tako su Srpski slikari… pred nama, onakvi kako ih je autor opisao i predstavio naučnoj, ali i širokoj publici. I jedva da se ispuštaju iz ruke kad počnu da se čitaju, što nije ništa novo kada se zna da je Dejan Medaković bio i vrsni pisac i stilista koji je za sobom ostavio ne samo knjige iz istorije umetnosti već i umetničku prozu vrhunske vrednosti. Na prvom mestu uzbudljivo petoknjižje Efemeris prustovskog senzibiliteta, kako je ocenila književna kritika.
ODUŽEN DUG: Prema sopstvenim rečima, Medaković se odlučio na pisanje Srpskih slikara pre više od pet decenija ne samo zato što su se proučavaoci istorije srpske umetnosti novijeg doba suočavali sa mnogim nerešenim pitanjima iz njihovih života i rada, a što je otežavalo rekonstruisanje davno iščezlih celina, već i zato što u to vreme nije postojao, kako je zapisao, neki organizovani institutski rad i sistematsko prikupljanje podataka o umetnicima i delima novije srpske umetnosti.
Tako je, napisavši knjigu Srpski slikari XVIII-XX veka. Likovi i dela Dejan Medaković simbolično odužio dug i prethodnih, i tadašnjih generacija, stvorivši neponovljivo delo, obogaćujući ga ne samo detaljima, do tada mnogima nepoznatim, o radu pojedinih slikara čija je sudbina bila da ih je vihor istorije nadjačao, već i (pro)ocenama tog rada koje su u istoriji srpske umetnosti ta dva veka i dan-danas u osnovi nepromenjene.
Slikari o čijem životu i radu piše Dejan Medaković su: Hristofor Žefarović, Janko Halkozović, Zaharija Orfelin, Teodor Kračun, Jakov Orfelin, Teodor Ilić Češljar, Arsa Teodorović, Konstantin Danil, Jovan Klajić, Pavle Simić, Novak Radonić, Đura Jakšić, Steva Todorović, Miloš Tenković, Đorđe Krstić, Stevan Aleksić, Leon Kojen, Ljubomir Ivanović, Marko Murat, Uroš Predić i Paja Jovanović. Način na koji je Medaković analizirao i interpretirao rad ovih umetnika, kroz spoj njihovih životnih sudbina i umetničkih dometa, rezultirao je, kako je dočekavši prvo izdanje ocenio dr Vojislav J. Đurić, delom u kojem je srpsko slikarstvo dobilo evropske okvire: “iz njega su izdvojena ona presudna imena i slike, kroz koje se ono potvrđivalo kao stvaralački čin… tako su mnoge skrivene pojave odjednom osvetljene, pravci su dobili slojevitost, umetnici su postali bogate ličnosti kako nikada do sada nikome nisu izgledali… umetnička misao čvrsto je povezana s okolnostima u kojima je nastajala, a mera njene snage, iznete bez romantizovanja i lažnog sjaja i veličine, dobila je uverljivost i verodostojnost”. Satkana predivom od najfinije žice, knjiga Dejana Medakovića doživljaj je za našu savremenu nauku i kulturu, Đurićeve su reči koje i danas stoje kao ocena jednog od kamena temeljaca srpske istorije umetnosti.
IMPOZANTNA KNJIGA: Prikazi i recenzije poznatih srpskih istoričara i Medakovićevih kolega, objavljeni pre 53 godine povodom prvog izlaska Srpskih slikara, a čije delove navodimo u ovom tekstu, preneti su u celosti u novom izdanju knjige, a tu je i veliki tekst dr Dinka Davidova koji za ovo delo kaže da je naučna literarna esejistika, impozantna knjiga koja ulazi u mali broj onih koje su svojom pojavom postale datum naše umetničke istoriografije. Od Hristofora Žefarovića iz prve polovine 18. veka, do Uroša Predića i Paje Jovanovića, Medaković je gradio antologiju, piše Davidov, svojih slikarskih simpatija u kojoj su se uglavnom našle najsnažnije umetničke ličnosti, one koje su stvorile kapitalna dela srpske novije umetnosti.
Hristofor Žefarović, čijim se životom i delom otvara knjiga Srpski slikari, autor je velikog ciklusa slika na zidovima manastira Bođana u Bačkoj, i za Dejana Medakovića je prvi slikar naše novije umetnosti koji u zanemarivanju deskriptivne forme traži nova rešenja, kidajući sa tradicijom. Žefarović je naš prvi umetnik koji je u našu umetnost unosio elemente barokne gotike, karakteristične za prostrano slovensko etničko područje. Pored freskoslikarstva, pokazao se i kao sjajan umetnik u bakrorezu i u crkvenom vezu, a koliko god heterogeno, njegovo delo predstavlja “jednu do najsigurnijih polaznih stanica za proučavanje dugih putovanja moderne srpske kulture”.
Zaharija Orfelin, umetnik bakrorezac, zainteresovan i za književne poslove, raznovrstan u svojim interesovanjima, kolebao se između grafičara i pisca prepunog reformatorsko-prosvetiteljskih ideja, i bio je tipičan predstavnik srpskog baroka čijim je delom u Karlovačkoj mitropoliji konačno napravljen prekid sa postvizantijskim umetničkim shvatanjima, dugotrajno prisutnim kod Srba, piše Medaković, nastavljajući priču o slikarima analizom dela Teodora Kračuna, najvećeg slikara srpskog baroka, koji je uspešno obeležio konačnu pobedu zapadnjačkog duha u srpskoj umetnosti.
Jakov Orfelin nastavlja liniju baroka koju je utvrdio Kračun, ali je prema Medakovićevom mišljenju tipičan predstavnik prelaznih vremena od baroka ka rokoko; Orfelin unosi u našu umetnost 18. veka možda prvu racionalističku komponentu u kojoj se već nazire i nastupajući klasicizam. Na toj liniji će se uskoro pojaviti Stefan Gavrilović i Arsa Teodorović, sa kojima se u srpskom slikarstvu završava umetnička epoha 18. veka, a rađa novi likovni i estetski ideal. Pre njih dvojice, međutim, u “velikom finalu srpske umetnosti u 18. veku”, pojavljuje se jedan slikar velikih vrednosti – Teodor Ilić Češljar, o čijem se životu ne zna mnogo, ali koji je svojim delom pokazao da je, uz Kračuna, najveći srpski slikar 18. veka, “sav u nežnosti, u nekom blagom koloritu, u finim, lakim potezima, u lirskoj osećajnosti”. Od njih dvojice, nadalje, ređaju se u Medakovićevoj knjizi srpski slikari koji svojim delom ukazuju da je, i u burnim istorijskim vremenima na ovom podneblju, likovna umetnost uspela da započne svoju “novu tradiciju” na kojoj su, u kasnija dva veka, izrasla neka njena najveća imena.