Piše: Mirjan M. Nadrljanski
Edgar David Naum rođen je u Parizu 1921. u sefardskoj porodici poreklom iz Soluna. Sa deset godina ostaje bez majke, a već sa trinaest – prvi put se susreće sa usvojenim stavovima dece, koja su burno reagovala na pobunu ekstremne desnice u Parizu, što veoma rano doprinosi prepoznavanju i građenju identiteta. Sa petnaest godina, iskazuje svoju političku misao za vreme Španskog građanskog rata, a sa sedamnaest, postaje član Frontističke partije, antifašističke, levičarske i pacifističke, koja je u vremenskim i prostornim koordinatama, bila osuđena na kratkotrajno postojanje. Za vreme rata, aktivno učestvuje u Pokretu otpora, gde dobija pseudonim Moren. Već tada, govori o sopstvenom dualizmu političkog identiteta: golista i komunista – kao politička realnost i misticizam. Bio je član Komunističke partije Francuske (PCF) od 1941. do 1951, kad je i formalno bio isključen! Po završetku studija istorije i prava, nastavlja studije filozofije i ubrzo prelazi u CNRS (Nacionalni centar za naučna istraživanja) – Centar za studije sociologije.
Moren uvodi koncept složene misli, čiji cilj nije jedinstveno načelo svih znanja i ne svodi na nauku i filozofiju, ali omogućava međusobnu komunikaciju. Postavlja temelje složene epistemologije polazeći od principa Bašlara i Pijažea, interaktivnosti instrumenata spoznaje i uslova njihovog razvoja – neurocerebralnog i socio-kulturološkog. Kod Morena, objekat postaje proces, analiza – koncepcija, a struktura – organizacija. Prepoznaje krajem 1950-ih, problematizaciju masovne kulture i krizu društva kroz iracionalizam racionalizovane egzistencije, lišene komunikacije i kreativnosti. Publikuje brojna dela iz domena transdisciplinarnosti – (bio)antroposociologije i filozofije: Čovek i smrt (1948), Autokritika (1959), Duh vremena (1962), Izgubljena paradigma – ljudska priroda (1973), Metoda – šestotomno, kapitalno delo (1977-2004), Uvod u složenu misao (1990), Evropska kultura i varvarstvo (2005), Kuda ide svet? (2007), Kako živeti u vremenu krize? (2010), Kuda su otišli levičari? (2017), kao i brojne eseje, osvrte i rasprave iz domena istorije, estetike i vizuelnih umetnosti. Živi i radi u Monpeljeu. Smatra da je život u Parizu postao prozaičan. Počasni je doktor nauka 38 univerziteta.
Izdavačka kuća Denoël, objavila je Morenove Lekcije iz stoletnog života (Edgar Morin: Leçons d’un siècle de vie, Denoël, Paris 2021). Nepretenciozno već u samoj preambuli, navodi da nikom ne drži lekcije, ali se nada da bi njegovo iskustvo stogodišnjaka moglo da pomogne čitaocu da nađe svoj put.
IDENTITETI: UNITAS MULTIPLEX: Moren se bavi pitanjem identiteta – višestrukog, kontekstualno uslovljenog, složenog. Napominje da je svest o identitetu sticao postepeno, kao i da su višestruki identiteti uobičajeni: “Ko sam ja? Odgovaram: ja sam ljudsko biće. To je moje ime. Ali imam više prideva različite važnosti u odnosu na okolnosti; ja sam Francuz, jevrejskog – sefardskog porekla, delom Italijan i Španac, umnogome čovek Mediterana, u kulturološkom smislu Evropljanin, građanin sveta, dete planete Zemlje. Može li se biti sve to u isto vreme? Ne, zavisi od okolnosti i trenutka kad jedan od identiteta dominira”. Prepoznavanje identiteta, uslovljeno je i društvenim okolnostima – u vremenu rasta fašističkih i nacističkih tendencija u Evropi, svi aspekti hipertrofisanog antisemitizma uslovljavaju svest o identitetu, ali kako navodi: “… bez dovođenja u pitanje mog internalizovanog francuskog identiteta, sve više vezanog za humanističku tradiciju od Montenja do Igoa”. Zadržavši prezime Naum, pored stečenog Moren, autor se identifikuje kao “sin svog oca”, ali i “sin svojih dela”. Odbija svođenje na monolitni i redukovani identitet, navodeći da svest o jedinstvenosti i višestrukom identitetu (unitas multiplex), predstavlja preduslov za mentalnu higijenu i (bolje) međuljudske odnose.
NEPREDVIDIVO I NEIZVESNO: Nakon asfiksije i dugotrajne reanimacije, na samom rođenju – izbegao je smrt, koja se vratila u život dečaka: “Iz moje sreće da preživim, proistekla je najveća nesreća, da izgubim majku u desetoj godini. (…) Ta strašna nesreća, neprekidno je u meni održavala nikada zaceljenu ranu, čak ni u ovim godinama…” Iz te velike tuge, proistekla je i potreba za ljubavlju, bratskom i sestrinskom, pokretačkom, zaštitničkom…
Na početku rata, u Tuluzu, nakon saznanja da je Vermaht napao Sovjetski Savez (pax germanica) – što je upućivalo na magnitudu rata, antistaljinista je postao komunista, a pacifista – član pokreta otpora. Analizira okolnosti i nepredvidive događaje, kako u globalnim tokovima, tako i u svom životu. Navešće dalje i sećanje na rat, u kome će do paroksizma doći varvarstvo ratovanja, kad će jedna od nekad najkultivisanijih zemalja Evrope postati robovlasnička za slovenske, a genocidna za jevrejski i romski narod. Uvodi element verovatnoće i zaključuje: “… potreba da očekujemo neočekivano, jedna je od glavnih lekcija mog životnog iskustva”.
UMEĆE ŽIVLJENJA: Za Morena, značenje glagola živeti je dvostruko – održavanje integriteta, preživljavanje i življenje, sa svim rizicima, srećom i tugom: “Preživljavanje je neophodno za život, ali život sveden na preživljavanje, više nije život”. Primećuje da u našoj civilizaciji prva individualna aspiracija postaje individualistička i egoistička. Nasuprot, gubitak intelektualne autonomije manifestuje se kroz napade panike i kolektivni delirijum.
U sećanjima, ostaje period pariskog života u kvartu Sen Žermen 1945-47, koji predstavlja obavezni period sazrevanja i samospoznaje intelektualaca te generacije. Veoma su živa sećanja na druženje sa Margerit Diras, Roberom Antelmom, Dionisom Maskoloom, kao i posete izdavačkoj kući Gallimard, hramu rukopisa pariske samosvesne i buntovne intelektualne elite. Večeri provodi u kafeima uz Žilijet Greko i Borisa Vijana ili kod Margerit Diras, gde su se okupljali: Keno, Merlo-Ponti, Kleman, Bataj i dr.
Druga epizoda života koji pruža dovoljno za sreću, bila je u Kaliforniji 1969-70, u Institutu za biološka istraživanja, koji je vodio Džonas Salk, gde je Moren boravio sa suprugom, kćerkama i ocem. Seća se druženja sa Salkom, Žakom Monoom i Fransoaz Žilo… U Kalifornijskom dnevniku (1970), beleži: “Jedna civilizacija imala je težnju da se rodi i ubrzo umre, ali je posejala na Univerzitetu Berkli seme aspiracije i revolta, koje će biti podsticaj pobunjenim studentima šezdesetosmašima širom sveta. Živeo sam taj iskreni milenijalizam sa mnogo više žara iako sam znao da se ni jedno od nadanja neće ostvariti”. Sećanje na periode sreće, ne ispunjava Morena samo nostalgijom već i setom, koju definiše kao “tužna sreća”.
PROŠLOST I AKTUELNOSTI: POLITIČKA ISKUSTVA: Sećajući se prošlosti, Moren ne beži od svojih političkih stavova, izazova, grešaka, uloga od aktivnog učesnika do posmatrača: od Drugog svetskog rata, preko raskida sa PCF, do raspada SSSR, sukoba na bliskom istoku, rata u bivšoj Jugoslaviji, koji ga je učvrstio u stavu da je raspad velikih imperija – otomanske, austrougarske i sovjetske ipak jedna od istorijskih katastrofa 20. veka, što je podstaklo rađanje nacija, nastalih na etno-religijskom monolitnom konceptu, koji je podrazumevao “čišćenje” manjinskih etničkih i verskih zajednica.
Iskustvo sveta sa pandemijom kovida-19 potvrđuje potrebu za složenom misli i savesnim preduzimanjem, što ne razume i ne prihvata većina političara, ekonomista i tehnokrata. Nikad ranije kapitalizam nije imao toliku moć i hegemoniju. Vlada zdravljem preko farmaceutske industrije, čija je moć očvrsla u toku pandemije. Parazitira preko svojih lobija, vlada, evropskih i međunarodnih institucija u opštem somnabulizmu i zaslepljenosti. Nasuprot kapitalizmu, ne postoji koherentna politička snaga, koja ima misao, jačinu i ideju-vodilju. Svoju aktuelnu poziciju i koncepciju definiše kao antropo-bio-eko-političku.
Uvodi pojam regenerisanog humanizma, koji počiva na etičnosti, što podrazumeva i solidarnost i odgovornost: “Biti humanista od sada, ne znači samo smatrati da su nas opasnosti, neizvesnosti i krize (kriza demokratije, političke misli, kriza uzrokovana porastom profita, kriza biosfere, kao i ova multidimenzionalna – kriza pandemije) povezale u zajedničkoj sudbini. (…) takođe znači i osetiti duboko u sebi da je svako od nas samo prolazan trenutak izvanredne avanture (…), koja je kroz stvaranje, muke i katastrofe dostigla ogromnu krizu u kojoj se određuje sudbina vrste”. Regenerisani humanizam nije samo osećaj postojanja solidarnosti već i pripadnosti takvoj avanturi, koja vodi metamorfozi i novom razvoju. Hoće li svet dostići potreban nivo svesti i odgovornosti?
Morenovu knjigu sećanja, ne treba porediti sa dosadašnjim delima. Ovo nije filozofsko delo iako se oslanja na zaključke prethodnih. Nije ni autobiografija iako piše o sebi i svojoj prošlosti. Nije ni socio-politički, još manje istorijski esej iako sadrži elemente analize i kritike društvenih okolnosti u različitim istorijskim kontekstima. Moren kondenzuje svoje iskustvo i delo završava podsetnikom, koji definiše životne lekcije, koje se odnose na neizvesnost, mentalnu higijenu ili život u vremenu krize. Realnost se ipak krije iza naših realnosti.