Najnoviju postavku “Bogojavljenske noći”, i možda jednu od najneobičnijih, domaća publika je 16. maja imala prilike da vidi na premijeri na velikoj sceni „Olivera i Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta, u režiji Lidije Dedović, prema prevodu Velimira Živojinovića, u redakturi dr Huga Klajna, i sa grupom talentovanih mladih glumaca od kojih je nekima to prva velika uloga na repertoaru BDP. Reprize su tri puta u msju mesecu (17, 19. i 20), po dva puta u oktobru (15. i 16) i novembru (1. i 2) i onda 20.decembra.
Glumačku ekipu čine sjajna Jelisaveta Orašanin kao Viola/Cezario (devojka koja se, preživevši brodolom, našla u nepoznatoj zemlji, prerušena u mladića stupila u službu vladara Ilirije i u njega se zaljubila); šarmantni Miodrag Radonjić kao vojvoda Orsini, vladar Ilirije (opsednut groficom Olivijom, koju igra Tamara Šustić); Vukašin Jovanović kao uobraženi Malvolio (Olivijin nastojnik, žrtva smicalica svojih podređenih) koji je zablistao u ovoj ulozi; Anja Ćurčić kao neodoljiva luda Ludalo; Anja Jovanović kao Marija, Olivijina raspusna sluškinja; razigrani Aleksandar Jovanović Meda kao vitez Tobi Štucalo (čija je nezaustavljiva energija kao prirodna stihija zasipala publiku svih sto minuta koliko komad traje) i Stefan Radonjić kao večito pijani vitez Endrju Jezoliki (koji uzalud čezne za Olivijom, Tobijevom nećakom). Muziku, koja u ovoj postavci “Bojavljenske noći” kao da predstavlja još jednog aktera predstave, potpisuje Irena Popović Dragović. Za osavremenjene kostime zadužena je Ivana Vasić, za modernu „disko” scenografiju Zorana Petrov, a za scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović.
U doba kad je komad nastao, verovalo se da se u mističnoj Bogojavljenskoj noći, dvanaestoj od Božića, nebesa otvaraju i ispunjavaju iskrene želje ljudi čistog srca, da je to noć kad su svi jednaki, slobodni, rasterećeni. Takve okolnosti kod Šekspira pokreću čitav niz razuzdanih (ljubavnih) susreta, zamene identiteta, zbrke, intriga, pijanstva, ludosti i zabluda u kojima se razotkrivaju skrivene strasti i strahovi, istine i laži, vrline i mane njegovih likova. Ovu liniju radnje prati i rediteljski pristup Lidije Dedović, gošće iz Crne Gore, ali je ona odabrala da to izrazi na neočekivan način, kroz bučne songove praćene razmahanim plesnim pokretima, dosta opijanja, skakanja, padanja i prevrtanja. U Šekspirovom originalu radnja se dešava u drevnoj Iliriji, tu negde u ovdašnjim krajevima, na širem prostoru Zapadnog Balkana, kod obale Jadranskog mora, a u ovoj verziji u baru na plaži, nazvanom Ilirija.
Lidija Dedović, povodom “neočekivane” varijante “Bogojavljanske noći”, govori za “Novi magazin”.
Zaštoste – kad vam je ponuđeno da odabere koje bi Šekspirovo delo režirala u BDP – odabrala upravo ovu komediju. Šta ste toliko posebno, privlačno i možda novo otkrili u Bogojavljenskoj noći?
Ovaj komad pre svega vidim kao ljubavnu priču: zaljubiti se u iluziju, osetiti potrebu da se ostvarimo, da budemo voljeni i srećni. A tu je i onaj drugi tematski kompleks, sasvim jasan i nedvosmislen kod Šekspira: jedna žena, da bi nastavila život posle brodoloma, šta god da on predstavlja u njenom ličnom ili društvenom kontekstu, možda potrebu za promenom, za odlaskom na neko novo mesto… mora da nastupi kao muškarac, da se preruši u muškarca. Dakle, da bi na tom novom mestu, u nepoznatoj zemlji, dobila posao, ona se odriče svog pola. U Šekspirovo vreme, ženama nije bilo dozvoljeno da nastupaju na pozornici, on je morao da preruši glumicu u muško da bi je uveo na scenu. A kad žena makar naizgled preuzme identitet muškarca, mada svi mi u sebi nosimo oba pola (to su Jungovi anima i animus), doživljava sasvim novo iskustvo, preobražaj koji joj omogućava da svet vidi na drugačiji način, i da svet nju vidi drugačije.
Koliko su ta zapažanja danas primenljiva, ipak nas od doba nastanka ove predstave dele 424 godine?
Zanimljivo mi je da i danas, kad govorimo o rodnoj ravnopravnosti i položaju žena, zapravo shvatamo da su muškarci i dalje na nekom pijedestalu, a žene, upkos sve većim slobodama koje imaju, osećaju identitetske razlike, razlike u pogledu materijalnih primanja i u emocionalnom kontekstu.
Kako šekspirovsku zamenu uloga, kad žensko postaje muško, a sluga gospodar, tumačite u sadašnjim okolnostima?
Unutar tog prerušavanja ulazimo u svet iluzije, dajemo za pravo sebi da u toj jednoj noći, kad se otvara nebo i zamišljaju se želje, postanemo neko drugi, ili da otvoreno budemo ono što jesmo. U Šekspirovo doba to je bila noć fešti, karnevala, maski, kad se ulazi u jedan paralelni svet gde prestaju da važe pravila, gde su svi slobodni, jednaki. Kako tu imamo vladara i podanike, groficu i njene sluge, neku vrstu, danas bismo rekli, “državnih službenka”, na taj praznik oni menjaju mesta, sluge dobijaju pravo da budu gospodari… To je uzbudljiv društveni trenutak i sa savremenog stanovišta. Kad pogledate, ta Ilirija o kojoj je pisao Šekspir, obuhvata predele na kojima mi danas živimo, od Albanije, Crne Gore, Hrvatske, dela Srbije pa do Italije, i na neki način smo se i mu tu našli u našem aktuelnom trenutku, kad ceo Balkan vri i titra u raznim nemirima. Preispitivali smo ljubavne, a ne političke odnose, ali kad je u pitanju elita koju opisuje Šekspir, ima tu više slojeva. On je pisao o haosu kad se ukrste nagoni i norme unutar emotivnih zapleta koji se događaju u toj noći kad je sve dozvoljeno, a nama je tu u središtu traganje za identitetom u društvu koje je takođe haotično.
I u to ste nekako uklopili, kako ste objašnjavali, songove i đuskanje?
Pa i u Šekspirovom tekstu je bilo dosta pesme i igre, on je bio sveobuhvatan, ali i veoma ekstenzivan, što je tipično za renesansni period, dakle trebalo je iz njega izvući ono suštinsko, sabiti ga u skladu sa potrebama sadašnjeg vremena, u kojem se živi brzo, intenzivno, učiniti prijemčivim za današnju publiku. Osavremenili smo Šekspira prema merama našeg eklektičnog sveta, koji je kombinacija različitih stilova i žanrova. Delom smo se oslanjali na tu davnu epohu, kroz suptilan, nežan podtekst, ali smo je povezali sa savremenim kontekstom kroz živu urbanu muziku na velikoj žurci koja nikako da se desi jer naši protagonist stalno uleću u neke peripetije. Naše društvo je melanholično, apatično, depresivno, nikako da prođu ove tranzicije koje već predugo traju, i da uspostavimo neki red i u sebi i oko sebe. Napeti smo, prepuštamo se tuzi umesto fešti, mračnjaštvu umesto svetlu, lakše se nerviramo nego radujemo, pre naljutimo nego zaljubimo.
Na pamet mi sad padaju divne reči Meše Selimovića, da je ljubav najviša sila, ona je kao ostrvo usred mora punog mržnje i zla. Nemamo više potencijal za dostizanje sreće, a ona je zapravo u nama, izgubili smo osećaj da slavimo život koji jeste turbulentan, ali nam pruža mogućnost da budemo ispunjeni i zadovoljni uprkos svim tenzijama. To vidimo kroz Olivije, koja se namerno povukla u sebe nakon smrti oca i muža, da pati narednih sedam godina, dok se ostali vesele danima i ljubavima koje su pred njima. Nedostaju nam takva potpuna prepuštenost trenutku, zanesenost i vedrina kakvu nose likovi iz “Bogojavljenske noći”, verujući u snagu ljubavi. Zato se nadam se da smo uspeli da ovaj duh prenesemo gledaocima.