Šta znate o Gabrielu D’Anunciju? Tim pitanjem, sa kojim je na ulicama rodnog grada zaustavljao žitelje Rijeke, mladi hrvatski reditelj Igor Bezinović počinje svoj novi dokumentarni film Fiume o morte! (Rijeka ili smrt!), posvećen priči o kontroverznom, ekscentričnom italijanskom pesniku, oficiru, aristokrati, pustolovu, erotomanu i ljubitelju muzike, koji je, umislivši da je veliki heroj i patriota, okupirao Rijeku u jesen 1919. u nameri da je otme od novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i vrati Kraljevini Italiji. Kad u tome nije uspeo, proglasio je 8. septembra 1920. nezavisnu državu, vladao njome naredna tri meseca kao autokrata, sprovodeći nečuvene metode progona neistomišljenika, poveo građanski rat protiv sopstvene zemlje i zvanične italijanske vojske i, posle svega, nadahnuo fašistički pokret i njegovog predvodnika Benita Musolinija.
Rijeka je, nekoliko godina nakon propasti D’Anuncijeve države, ipak pripojena Kraljevini Italiji (1924) što se izvesno ne bi desilo da nije bilo njegove okupacije, a Bezinović pominje slogan koji je pronašao u jednom dnevnom listu iz 1922 – Živela Rijeka slobodna i nezavisna od bilo kakvih spasilaca, oslobodilaca i zaštitnika!
U Hrvatskoj je sećanje na ovog čudaka i protofašistu gotovo sasvim potisnuto, ali u Italiji je i dalje veoma živo, zahvaljujući u velikoj meri i mitu koji je D’Anuncio stvorio o sopstvenom državotvornom poduhvatu. To je Bezinović otkrio pre dvadesetak godina, kao student filozofije i sociologije na razmeni u Padovi, gde je pronašao knjigu Na zabavi revolucije istoričarke umetnosti Klaudije Salaris, koja okupaciju Rijeke predstavlja kao avangardnu revoluciju. Bio je zapanjen oreolom junaka kakav su D’Anunciju podarili tamošnji istoričari, dok se riječka javnost potrudila da zaboravi tu mučnu epizodu iz svoje prošlosti. Bezinović je 2011. snimio intervju sa Riječaninom Maksimilijanom Pečom, koji je D’Anuncija kao šestogodišnji dečak video uživo, i tako je rođena ideja za film.
Ovaj dokumentarac, svojevrsna rekonstrukcija te bizarne okupacije Rijeke, doneo mu je glavnu nagradu Tigar na festivalu u Roterdamu i priznanje FIPRESCI, rekordnu bioskopsku gledanost u Hrvatskoj i veliku pažnju publike u Italiji, a gledaoce u Srbiji, koji imaju mogućnost da ga pogledaju zahvaljujući Five stars distributeru, podsetio je na to koliko je demokratija krhka i podložna uzurpaciji. Pomenimo, uzgred, da je na stogodišnjicu okupacije Rijeke postavljen spomenik D’Anunciju, pored kojeg se fotografisala italijanska premijerka Đorđa Meloni rekavši da „odaje počast sećanju na velikog Italijana koji je obeležio nacionalnu istoriju“.
U filmu Fiume o morte! prizori srušenih mostova kojima je samoproglašeni diktator Rijeke odvojio Sušak od drugih delova grada, i naoružanih italijanskih dobrovoljaca spremnih da i životom brane svoj grad od mrske Kraljevine SHS – reditelj je koristio originalne fotografije iz tog doba, da bi ih verno (uz duhovit dodatak izvesnih detalja, kao što su recimo mobini telefoni) rekonstruisano sa svojim sugrađanima u filmu – slikovito i uverljivo govore o ceni zabluda u kakve megalomani poput D’Anuncija (a možemo navesti i imena nekih nama bližih i bolno poznatih političara) upadaju kad ih zavedu velike ideje, iza kojih su zapravo prizemni lični interesi.
Reditelj je već pokazao da se spremno, hrabro i otvorenih vidika upušta u teme u kojima se prepliću istorija i sadašnjost, umetnost i građanski aktivizam. Nakon uspeha dokumentaraca Blokada o sedmonedeljnoj studentskoj okupaciji zgrade zagrebačkog fakulteta 2009, kao vid borbe protiv komercijalizacije obrazovanja (nagrada Oktavijan za najbolji hrvatski dokumentarni film 2012) i Veruda (2015), njegov igrani celovečernji prvenac Kratki izlet, inspirisan istoimenim romanom Antuna Šoljana, osvojio je 2017. Zlatnu arenu na festivalu u Puli.
Film ste posvetili svom rodnom gradu, Rijeci. Zašto ste kao temu odabrali upravo ovu neobičnu, bizarnu epizodu iz njene bogate istorije?
Odgovor je sadržan u pitanju: već zato što je reč o neobičnom događaju i neobičnom čoveku, tema je zanimljiva za film. Sem toga, zaintrigiralo me kako to da je o ovome u Italiji toliko mnogo knjiga napisano, stvoren je čitav mit o D’Anuncijevoj okupaciji Rijeke, a u samom gradu o tome nikakve priče zapravo nema. Želeo sam da tog čudnog čoveka u filmu predstavim iz perspektive današnjih žitelja Rijeke, a ne na osnovu njegovog sopstvenog narativa, jer on je bio veoma vešt da sebe predstavi kao heroja, izgradi mit o sebi, i njegovi legionari i neki kasniji istoričari to su prigrlili kao istinu. Ono malo što sam o njemu čuo, odrastajući u Rijeci, bilo je da je to bio nekakav protofašista, a ne heroj, i tu njegovu stranu sam želeo da pokažem.
Gotovo decenije ste istraživanje i radili na scenariju. Da li ste tokom tog perioda odstupili od prvobitne zamisli o strukturi filma ili promenili svoje mišljenje o samom D’Anunciju i njegovom poduhvatu?
On je zamislio da pripoji Rijeku Italiji, suprotno onome što su političari po završetku Prvog svetskog rata dogovorili u Versaju. Rijeka i Istočni Jadran trebalo je da pripadnu novoosnovanoj državi, Kraljevini SHS a to se njemu nije sviđalo i onda je došao i okupirao ovaj grad. Ničeg tu nije bilo lepog ni herojskog, kako je D’Anuncio to pokušao da predstavi. U septembru 1919. on stiže u Rijeku sa idejom da je pripoji Italiji. Godinu dana kasnije, kad shvati da to zvanična Italija neće podržati, niti da se sa tim bilo ko u međunarodnoj zajednici slaže, kao slamku spasa izmišlja tu tvorevinu, regenstvo u kojem je on diktator, i donosi njen Ustav. Ali to je strategija kojoj je pribegao tek kad su sve druge opcije otpale. Ideja o autonomiji Rijeke, inače, nije njegova, ona je imala status slobodne luke od 18. veka. U Rijeci je u to vreme delovalo više autonomaških stranaka koje su se zalagale za nezavisnu Rijeku kao slobodni grad, s demokratskim uređenjem – za razliku od D’Anuncija, kome ideja demokratije i izbora nije bliska i koji se koristi vojnom silom. Nije bio političar, već čovek koji veruje u direktnu akciju, u militarizam, to sam pokazao u filmu.
U razgovoru sa Riječanima, koliko znaju o D’Anunciju i kako ga doživljavaju, pitate ih da li bi pristali da ga glume u filmu, i oni, iznenađujuće, na to rado pristaju. Sedmorica slučajnih prolaznika veoma ozbiljno i posvećeno pristupaju ovom izazovu. Da li ste od počeka imali takvu ideju, ili se ona naknadno pojavila?
Na filmu sam počeo da radim 2015. i u toj prvoj verziji scenarija toga nije bilo, zapravo sam imao samo nekakvu početnu skicu. Tek nakon pet godina istraživanja, tragajući za formom kako da prenesem tu priču, palo mi je na pamet da različite aspekte D’Anuncijeve ličnosti glume različiti ljudi, na različitim jezicima – italijanskom, hrvatskom, fiumanskom. Jedan od razloga je bio što nisam hteo da sva odgovornost padne na istu osobu, sem toga, osnovica filma je priča o gradu Rijeci, i mislio sam da će biti bolje ispričana kroz više osoba različitih tipova i interesa. Neki su Italijani, neki Hrvati, neki s fakultetskim diplomama, neki imaju tek osnovo obrazovanje.
I, prilično su uživali u tom svom glumačkom iskustvu i uživeli se u ulogu, bez obzira šta su mislili o samom D’ Anunciju. Kako su reagovali nakon što su odgledali film?
Odlično su ga prihvatili, ne samo kao moj, nego i kao jedan kolektivni rad. U februaru smo imali čudesnu hrvatsku premijeru u Art bioskopu u Rijeci, sa dve uzastopne (rasprodate) projekcije. Pozvali smo sve ljude koji su učestvovali u filmu, došli su sa porodicama i prijateljima, čulo se mnogo aplauza, bodrenja, navijanja i komentara. Više je ličilo na koncert nego na prikazivanje filma. Bilo mi je to jedno od najlepših iskustava u životu.
Fiume o morte! je već obišao nekoliko festivala (Roterdam, Kopenhagen, Bolcano, Njujork, Izola, Insbruk, Ljubljana… nedavno beogradski Beldocs), mnogi su pred njim. Počeo je da se prikazuje u bioskopima u Hrvatskoj, Italiji a sad i u Srbiji. Iako je reč o dokumentarnom filmu, gledaoci ga doživljavaju kao fantaziju, bajku o čudaku kojem je palo na pamet da okupira jedan grad?
Nije D’Anunciju to palo na pamet, njega su iredentisti u Rijeci pozvali da ostvari njihovu zamisao o pripojenju Rijeke Kraljevini Italiji, pokušali su pre toga i sa drugima, ali on je jedini bio dovoljno ekstreman da to prihvati i sprovede. Zato je bio velika inspiracija Musoliniju i italijanskim fašistima – krenuo je protiv liberalnog poretka u jednoj parlamentarnoj zemlji. Ceo poduhvat su finansirali italijanski bankari, a italijanske vlasti su zažmurile na jedno oko i tolerisale ga 16 meseci. Cela ta epska priča koju je on o sebi lansirao kao o heroju koji spašava Italijane u Rijeci, zapravo je smišljeni plan, i zastrašujuće se podudara sa nekim današnjim zbivanjima, poput upada Trampovih pristalica u Senat, koji proglašavaju demokratiju ništavnom.
Gostujući na Beldocsu videli ste proteste u Beogradu, izazvane činjenicom da jedan čovek uzurpirao državu. Oni ismevaju demokratski poredak i negiraju demokratske institucije u ovoj zemlji, a studente koji im se suprotstavljaju nazivaju nacistima, stranim plaćenicima… Kakvi su utisci, kad studentsku pobunu i blokade u Srbiji poredite sa onima u Hrvatskoj, u Zagrebu 2009, u kojima ste i sami učestvovali i snimili o njima dokumentarni film Blokada?
U četiri dana sam učestvovao na dva protesta, u studentskom, koji je krenuo sa Slavije, i onom ispred policijske stanice Stari grad, gde su građani tražili da im se omogući pristup Pionirskom parku. Nisam politički analitičar već reditelj, i ono što sa te pozicije mogu reći jeste da se i jedni i drugi studentski protesti zasnivaju na neposrednoj demokratiji, i na plenumima, to je veoma važno i to je osnovna sličnost, ali dok su zahtevi u Hrvatskoj bili vezani isključivo za javno dostupno obrazovanje na svim nivoima, zahtevi u Srbiji su mnogo širi, ne odnose se samo na univerzitete i na sistem obrazovanja, već na celo društvo. Značaj ovog pokreta je u tome da ljudi koji sad imaju 25 godina stvaraju jednu novu političku svest i aktivizam, upoznaju svoje kolege, raspravljaju o temama o kojima ranije nisu, praktikuju demokratiju kroz zajedničko odlučivanje na plenumima, kreativni su, smišljaju nove strategije, osećaju društvenu odgovornost, i to su velike stvari koje su postigli, bez obzira kako će se sve završiti. Za jednu deceniju, kad napune 35 godina, ili za dve decenije, kad im bude 45, neki od njih će se naći u strukturama vlasti a imaće za sobom ovo iskustvo učešća u direktnoj demokratiji, a ne iskustvo autoritarnog donošenja odluka koje sprovodi stranačka elita. Ključna reč je – demokratija.
Gde su danas mladi ljudi, studenti iz filma Blokada? Ima li ih na važnim pozicijama u hrvatskom društvu? Kako je na njih uticalo iskustvo sa neposrednom demokratijom?
Ima raznih primera. Recimo, u protestu 2009. za pravedniji sistem obrazovanja, i godinu dana kasnije u protestu protiv izgradnje privatne garaže u Varšavskoj ulici u Zagrebu učestvovao je kao mladi aktivista Tomislav Tomašević, koji je sada gradonačelnik Zagreba. On doduše nije lik iz mog filma Blokada, ali od onih koji jesu, mnogi su ostali politički aktivni, ima ih u novinarstvu, u kulturi. Plenum se održavao nekoliko godina, pa ugasio, da bi se sad ponovo aktivirao na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, upravo inspirisan događanjima u Srbiji. Zanimljivo je kako u regionu studenti jedni druge nadahnjuju, prate zahvaljujući društvenim mrežama i povezuju se – 2009. ta povezanost nije mogla biti tako jaka s obzirom da nije bilo toliko komunikacije preko mreža.
I pored tih razgranatih društvenih mreža, studentski pokret u Srbiji je dobio na snazi i masovnosti tek kad su mladići i devojke sa blokada krenuli peške, da šetaju i trče kroz Srbiju, po selima i gradovima, tek onda su dobili široku podršku svih građana?
U Hrvatskoj je ideja bila da se blokiraju fakulteti, da se ne izlazi na ulice. U Srbiji je nivo organizovanosti, i to mi se veoma sviđa, znano viši, deluje se na više frontova. Radi se na društvenim mrežama, stvaraju se videa i mimovi, a to zahteva pored ostalog i puno posvećenosti, kreativnosti, inteligencije. Bitan front je i osnivanje zborova građana, pored održavanja plenuma, a i to traži mnogo vremena i energije, to su dugi i iscrpljujući razgovori i razmene mišljenja. Treći front je oblik performansa – maratoni koje pominjete, biciklistički pohodi do evropskih institucija, protestne šetnje i trčanje kojim se povezuju gradovi. Sve to iziskuje jaku logistiku i organizaciju, i predivno je videti da ljudi ulažu toliko sopstvenog vremena u borbu za bolje društvo. Takve stari su me oduvek radovale, kad ljudi uspeju zajedno da formiraju neke nove vrednosti, da zajednički traže društvene promene mimo postojećih autoriteta i struktura. Ta antiautoritarna borba i demokratizacija (ne samo) Srbije koju vode nove generacije verujem da će dovesti do novog kvaliteta, da će studenti i građani nastaviti da se uzajamno podržavaju. Moram, međutim, da kažem da ako se želi ozbiljna društvena promena, ne mogu da je sprovedu samo studenti i mladi.
To se zapažanje može primeniti i na slučaj kojem ste posvetili film Fiume o morte! Svaka akcija, pozitivna ili negativna, izaziva reakciju, ali se rezultati mogu postići samo ako se dostigne kritična masa. Šta bi se dogodilo sa D’Anuncijevom okupiranom Rijekom da je uspeo da zadobije više pristalica?
Njegovi dotadašnji sledbenici, koji su ga i zvali u Rijeku, napustili su ga kad je proglasio sopstvenu državu i doneo tzv. Kvarnerski ustav. Svi su dali ostavke, pa je morao da nađe novu političku garnituru da stane uz njega… To se dešava diktatorima. Zanimljivo je posmatrati da li će i Vučiću njegovi saradnici okrenuti leđa. Druga stvar koja nije išla na ruku D’Anunciju je bio sukob sa regularnom vojskom Italije, koja ga je poterala iz Rijeke. Procenili su da je on neprijatelj italijanskog naroda – uostalom proglasio je rat sopstvenoj državi, Italiji. Taj krvavi građanski rat potrajao je pet dana. U gradu od 50.000 stanovnika našlo se tad 10.000 vojnika! Protiv D’Anuncija su ustali i svi oni koji su se našli na meti njegovih autoritarnih metoda: ljudi iz autonomaške stranke, komunisti, hrvatska štampa koju je pokušao da ugasi…
Kad biste snimali film o sadašnjoj studentskoj pobuni u Srbiji, kakav bi bio kraj?
Bilo mi je veoma bitno da i u Blokadi i u Fiume o morte! imam srećan kraj. Kad razmišljam o tome kako bi se mogla završiti ova priča u Srbiji, nemam neko rešenje, jedino znam da plenumi sami moraju odlučiti da se izađe iz blokade. To je bilo najznačajnije iskustvo iz zagrebačke pobune: odluku o prestanku blokade doneli su studenti, nije im nametnuta s pozicije autoriteta – profesora ili političara. Kako god da se ovdašnja pobuna završi, treba strateški razmišljati o budućnosti, tražiti nove oblike organizacije, stvarati nove političke opcije i nove stranke… sve što će od Srbije načiniti demokratskiju državu.
Neizbežno pitanje za kraj: šta dalje, spremate li novi film?
Trenutno su mi planovi da malo putujem sa ovim filmom. Posle 10 godina rada na temi o D’Anunciju, u koju sam uložio puno vremena i energije, proučavajući prošlost Rijeke, potrebno mi je da se okrenem nekim drugim temama, stičem neka nova iskustva i inspiracije, da čitam neke nove knjige, obiđem neka nova mesta, vidim neke nove krajolike, upoznam neke nove ljude… pa će, verujem, pojaviti i ideja za neku novu filmsku priču.