Vrlo bliska budućnost. Planetom Zemljom ne upravljaju niti diktatori, autokrate, vojne hunte, ni demokratije. Mega korporacije imaju apsolutnu vlast. Društvo se svelo na trgovinu i kontrolu. Sve frekvencije komunikacije strogo su kontrolisane… Makrokorporacijama upravlja Eon Tek. Neposrednim emitovanjem svog sadržaja kroz mreže i digitlni nadzor.
Tako počinje jedna „sumanuta ideja“ naslovljena kao „sajber pank slovenska deluzija“, koju će Filip Radonjić Blek, po sospstvenim rečima, „više slikar i grafički dizajner nego strip autor“, krstiti imenom „Daibog“, i podariti joj mogućnost komunikacije sa publikom kojoj je omogućeno „paralelno kretanje“ kroz više medija – u stripu, filmu, književnoj fikciji, sajber svetu, sve uvijeno u „crno-belu“ distopiju.
Ali, tako konstruisano životno okruženje ima jednu anomaliju – Zonu isključenja, zapravo ostrvo prekriveno gustom maglom koja ima svest i oseća, i gde Eon-tekova mreža nema pristup. I, saga počinje. Priča o mladima, telepatiji, jeziku i slobodi izražavanja. A da bi bila završena, potrebno je predstaviti njenog naratora koji se potrudio da u nju unese autentična vizuelna rešenja. Filip Radonjić Blek, dakle, svojim rečima.
ROĐEN sam 1979. u Beogradu, odrastao sam u Montrealu, živeo između Montreala i Njujorka. Otac mi je bio psihijatar tamo na zapadu. Uglavnom sam Severnoamerikanac. Engleski mi je prvi jezik, rastao sam početkom 1990-ih, kad su krenuli ti grafiti, ulična umetnost, post-Baskijat, post-Kit Haring. Godine 1994. došao sam kod babe na Dorćol, u Beograd, Srbiju. U sred diktature i rata.
Petnaestogodišnji klinac došao je iz jedne kulture gde je sve bilo, da kažemo, „slobodno“, dosta smo vremena provodili na ulici i vozili skejteve, pisali grafite… Govorim sad o devedeset prvoj, drugoj, kad smo živeli po tim zapuštenim loftovima. Moj dolazak u Beograd izazvao je kulturološki šok.
UPISAO sam Akademiju devedeset sedme, osme, i nešto malo pre toga, krenuo sam da se družim sa lokalnim umetnicima. Bili su moja inspiracija. Krenula je ta priča oko akademije, bunta, rok’en’rola, oko panka. Svi zajedno, a nije nas bilo mnogo, stvarali smo neku umetničku scenu.
Đile Marković je slikao u sred „turbofolka“. Ovde na Dorćolu je bilo dosta „turbofolkera“ – viđali smo Džeja, Arkana i takve likove. „Daibog“ vuče dosta inspiracije iz te situacije, okruženja… Završio sam FLU 2001, i ubrzo prešao u London na godinu dana. Tamo sam živio kao beskućnik, ali sam upijao njihovu kulturu, koja je bili na granici, ‘ajde da kažem, te stare evropske tradicionalne kulture, i ove nove, moderne…
Upoznao sam neke Afrikance koji su se bavili repom, grajmom… snimao sam spotiće. Uvek sam nekako bio tu negde, uključen u to okruženje, i ta ulična kultura – kad kažem ulična, ne mislim samo na negativnu stranu ulice – jeste bitna i dominantna u mom kreativnom razvoju.
U NEKOM trenutku odleteo sam u Montreal, gde sam 2006. upisao magistraturu za dizajn i programiranje, i upoznao se sa kompjuterima, konačno, nakon mog „hardkor“ odbijanja računara i svega što ih okružuje. „Pokupio“ sam, dakle, komp sa 27 godina. Završim ti magistraturu, naučim da koristim Adobe, Photoshop, Illustrator, naučim tipografiju i uletim u korporacijski trip – prvih par godina radim video igrice, projekcije… To vreme bilo je jako zanimljivo, jer je rejv scena bila andergraund.
U jednom momenu nisam mogao da podnesem tamošnju hladnoću. Do jaja je bilo hladno. Trpiš neke temperature od minus 35. Pošto sam imao porodicu u Njujorku, i veze sa Njujorkom od osamdeset šeste, odlučio sam da se preselim tamo. Tu sam se, prosto, učaurio, da kažemo jedno dobrih petnaest, šesnaest godina. Radio sam „korpo“, u struci – grafički dizajn, advertajzing, arhitekturu, i, što se sad zove, „immersive“ dizajn, „experiential“ dizajn (otprilike arhitektura vezana za grafički dizajn i animaciju). Ispekao sam zanat u Njujorku, tačnije, „poboljšao“ znanje iz Montreala. Suštinski, ta montrealaska estetika me je provukla kroz Njujork. To je trajalo do 2020, do kovida.
TAMAN kad je krenuo kovid zbrisao sam iz Njuce, jer Njujork više nije bio onaj stari. Postao je čudan grad, a pogotovo s tim bakterijama, ludilima, i uopšte s tim „državnim uređenjem“, restrikcijama. Rekao sam sebi, palim ja odavde u Srbiju gde nema restrikcija. I, onda, otvorim galeriju na Donjem Dorćolu, i nazovem je „Šipka“. Bilo mi je ekstra kul, jer je to bio neki „Bruklin“ fazon. Galeriju za uličnu umetnost, i da bih mogao da slikam, što je sve prošlo poprilično dobro. Par godina sam izlagao ovdašnje umetnike – Timuraz, Sobekcis… poznate naše ulične umetnke, strit-artiste. Sreo sam čak i jednu Ruskinju, Sabinu Čaginu, koja je iz Moskve i vodi bijenale ulične umetnosti. Ona je slučajno naletela na moju galeriju i pozvala me da izlažem u Moskvi. Elem, zahvaljujući toj galeriji i tom nekom vajbu, malo sam se integrisao ovde u Beogradu.
ONDA je krenula dublja priča sa ćirilicom, jer sam imao priliku da se bavim i tipografijom i crtežom i svim tim stvarima. Dobio sam podršku od naših poznatih umetnika, kojih na svetskom nivou i nema baš mnogo. Ima dosta umetnika, ali scena, ‘ajde, možda dvadesetak imena. Bugi (Vladimir Milivojević) fotograf je živeo tu iza ćoška, on je veliki umetnik. Hoću da kažem, takvi su likovi svraćali. I, nema tu foliranja. Nakon te tri godine krenuo sam da organizujem izložbe po gradu. U Galeriji „Monolog“, čiji je vlasnik bio Denis Leo Hegić, koji je sada u Berlinu, i tu se, otprilike, sve završilo. Taj prostor je prodat, čovek otišao, i ja ostao bez galerije.
U MEĐUVREMENU, pisao sam „Daiboga“. Videvši da nemam gde, šta, kako, uzeo sam sto, stolicu, i ovde u ateljeu krenuo da crtam. Kako sve radim kao kroz san, neke vizije, sećanja, ispucao sam tih šest, sedam meseci na gomilu nekih crteža i priča. Tako je „Daibog“ moj, u ovom momentum, poslednji projekt.
I, onda, sretnem Bojana iz „Makonda“, i pošto sam imao odštampanu verziju „Daiboga“, rekoh, ‘ajde da vidimo, možda će nešto biti od ovoga. Bez pretenzija, što bi se reklo, radim pa radim, ako to valja, valja, ako ne valja, onda ništa.
Sednemo mi, tako, negde na Novom Beogradu, bilo je kao danas, trideset šest stepeni, znojim se, spremam se za Njujork… Izvadim tu knjigu koja je bila odštampana budi Bog s nama, ispadaju listovi – u fotokopirnici nisu znali kako to da sastave, jer je čudan format. A, format je bio kao filmski, pošto sam radio „šesnaest devet“, zahvaljujući iskustvu iz animacije i filma.
Ispadaju stranice, gledam Bojana, gleda on mene, i kaže da je čuo da je to neka beogradska manga. Prevrćem očima. Po njegovom izrazu lica, nakon što je vidio rad, on je to skapirao totalno drugačije, i prosto nisam znao kako to da objasnim. Beogradska manga? Mislim, nije crtež manga, ali ‘ajde, to je neka postapokaliptična priča… No, Bojan se oduševio i ponudio saradnju.
Priča dobija tada na ubrzanju. Preko njega sam, između ostalog, sreo Stevana Subića, koji je fenomenalan crtač, ali on čovek ozbiljno radi. Za razliku od mene, ja ne radim stripove, više sam slikar i grafički dizajner. Kad mu je Bojan pokazao knjigu Subićeva reakcija bila je pozitivna. Konačno, tu smo se Bojan i ja dogovoril da štampamo knjigu. Nakon par meseci u mojim rukama je „Daibog“, koji potpisuju „Makondo“ i „Urban Reads“, i evo, došli smo sada i do tebe.
DAIBOG – spoj prošlosti i budućnosti, slovenske mitologije sa antiutopijom. U nekoliko reči: devedesete, diktatura, Andrej Tarkovski, „Blejd Raner“ i ovo što se danas dešava, ova tehnologija, oligarsi (u Americi). Taj bunt me je pratio i, mislim da se spoj desio i zbog toga što sam studirao istoriju umetnosti, i, najkraće, ljubitelj sam istorije. Možda je trebalo da krenem od toga.
U jednom trenutku bio sam u gasu, pokojni naš sjajan profesor, Mačak se zvao, predavao srednjovekovnu umetnosti, rekao nam je: “Deco, džaba vam samo da čitate knjige, gledate slike. Morate da idete na teren, da vidite kako to izgleda, o čemu se tu radi? Da se udubite”. Postavio sam sebi pitanje – kako ću ja da pišem o ćirilici ili da je hibridizujem, ako ne znam, ako se ne vratim na istoriju ćirilice? I onda sam, kao istoričar umetosti, krenuo da kopam ispočetka.
Znam za Ćirila i Metodija, ali, ‘ajde da kopamo. Dok sam čitao, vidim, sve isto kao danas. Neverovatno. Znači, to menjanje komunikacije, Vizantijsko carstvo, danas američki oligarsi. I, meni sine. Reko’, brate, ovo totalno ima smisla. A znam da za svaku dobru priču treba da imaš neku pozadinu – naučeno iz filma.
Osim toga, porodično smo znali i znamo Vesnu Pešić i njenog oca. Oni su se bavili Vinčanskim pismom, i, Pešića sam čitao ponovo, sve prešao i video da tu ima nešto jako zanimljivo. Reko’, kako sad ovu anti – da kažem – državnu, antiimperijsku priču, da spojim sa komunikacijom, bez seksa i nasilja. Toga mi je prosto bilo dosta. Najlakše je, da kažem, ispričati nekome priču, ono, tuče, ubistva, seks, dobre sise, veliki pištolj i neki dobar automobil, i svi zadovoljni.
Iza Ćirila i Metodija, pak, postojala je neka duhovna priča, a za mene su tekst i komunikacija duhovna stvar. Rekao bih da nam, u tom kontekstu, nedostaje sad malo ta duhovna priča. Neću da zvučim pretenciozno, ali taj spiritualni momenat komunikacije se gubi. Čak se i jezik malo degradirao. Pitaš nekoga za ćirilicu danas, recimo, nekog klinca za poreklo ćirilice? Šta je to? Odakle? Nema on pojma. Čak možda i ne zna tu ćirilicu.
Zanimljivo je i da Ćirilo i Metodije prvi put nisu hteli da idu na Balkan jer su čuli svašta loše za te neke Balkance. Kad su stigli, naišli su na naše pismo, zapravo nešto između pisma i simbola. Znači, mi smo već imali jedan razvijeni sistem simbola. Što je njih verovatno zbunilo. Znaš ono, tamo neki pagani, kad, simboli. Naravno da nisu mogli da veruju. Tako, barem, piše u istoriji. U modernom svetu vole da nas prikazuju kao primitivce, ali uglavnom, koliko sam shvatio, taj sistem simbola je bio poprilično uspešan što se tiče naše komunikacije. Znači, bili smo sposobni tada, kao Sloveni ili Balkanci, da stvorimo jedan sistem simbola – čitljiv, realan, direktan. Da se razumemo.
HIBRID – “Vidi ti, majku mu”, rekoh sebi, čoveku ni na nebu, niti na zemlji. Odrastao kao „American one hundred percent from the US or whatever, North America“, ali rođen i bio u Beogradu 1990-ih kad je bilo gusto. Shvatio sam tada da sam ti ja neka hibridizacija tog nekog latiničnog i ćiriličnog. Što znači, moguće je istorijski da napraviš nešto, neki kulturološki hibrid, i da komuniciraš. Skroz andergraund.
Postavilo se, međutim, pitanje kako spojiti, sad pričam o svojoj azbuci, umesto gaziti jedno slovo drugim, ili nešto pokušavati kao da uništiš, ne bi li opstao taj, kao, srednjovekovni stav. Kreativni stav. Tada sam pomislio što ja ne bih hibridizovao i jedno i drugo, što ne bih našao u sebi neki svoj stav i vizuelno ga iskazao. Jezikom u kome plivam.
SVE JE DISTOPIJA. Odeš, na primer, u Moskvu, vreme je rata. Moskva koja kida, prelep grad, prebogat. Idem da vidim taj FSB, tu zgradu. Helikopteri, čuda, ludila. Znači, gledam,„real time“ šta se dešava, kao što sam u Beogradu „real time“ video to sivilo, kao što se desilo u Njujorku kad su „blizanci pali“… Znači, ceo život nas prati ova jebena distopija, filmovi su u tom gasu. Prosto, deo je moje kulture. Dete sam toga. Nama je bilo obećano kao klincima, imaćeš posao, završićeš školu. Patka, brate, odmah posle, ono, tih blizanaca, sve je otišlo dođavola. Kakva škola, sve je potpuno propalo. Cela ta naša iluzija da ću imati decu, stan, da sam završio škole, da ću uspeti. Sve to nestalo je i shvatili smo ustvari ko vlada i šta se tu radi. Lova je Bog.
Ali, je li tu još nešto više od love? Ne znam, ali je, što kažu na engleskom „sinister“ (zlokobno), zajebano. I kako da čovek nađe neku slobodu? Jer, nama su kao klincima, a odrastao sam na MTV-u, prodali su nam da je „fame“ sve. Ako postaneš poznat, ti si uspeo. Onda sam shvatio, prodavali su nam lažnu priču. Sve je to bilo kao neki teatar. Prodali su nam „fame“ da bi nam skrenuli pažnju sa slobode. Jer poenta je „freedom“, a ne „fame“. Ali, takva je medijska industrija, sva bi deca danas da budu „famous“, što ustvari ništa ne znači u odnosu na tu slobodu.
BOG Sunca, vatre, svetlosti u vremenu sadašnjem? Zanimljiva je priča kako i zašto sam dao ime „Daibog“. Naime, imao sam priču, ali nisam imao ime. Posle nekog pank koncerta i bančenja, ja i prijatelj odlazimo kući negde oko tri, četiri. Nakon što sam rekao „Kosta, vidimo se sutra, daj Bože“, kaže on, „Filipe, jesi čuo ti za Dajboga?“ Mi onako u pijanim kafanskim pričama, a on nastavlja, „znaš odakle to potiče?“ Pitam „Odakle?“ I onda mi on objasni ko je Dajbog, a ja, kao iz tipa, „Kosta dao si mi ime za bend“.
Meni je, naime, „Daibog“ i dalje kao „daj Bože“, jer mi deluje kao spajanje dve reči – Bog i daj. Nekako, kao da se ta reč transformisala, a nije nestala. Mislim značenje je isto, a, nekako je preživelo. Taj Dajbog bio je Bog Sunca, kiše, svega, i ovoga i onoga, i Slovena… Nisam se, međutim, toliko fokusirao na božanstvo samo, jer, ako uzmeš i našeg Boga, tu imaš hiljadu nekih personifikacija, nego sam razmišljao o semantici, o tome kako je ta reč preživela. Da je to božanstvo – jeste, da se nekako pretočilo u naše božanstvo – jeste, ali je preživelo tako što mi non-stop govorimo „daj Bože“, „daj Bog“, daj da preživimo, jebote.
Čovek ima u sebi potrebu „to worship“, da se klanja. Bilo čemu. Ja, opet, znam da mislim, imam neku svest. Ta svest dolazi odnekle, od reči i slova. Mislim da bi i se sam Isus verovatno zbunio danas, kad bi video u šta su pretvorili njegov bunt. Prvi ti njegovi ljudi su po podrumima škrabali simbole. Posle je to nekakva korporacija preuzela, kao Eon Tek u mojoj knjizi. Uzeli su čoveka pretvorili ga u mit i napravili jednu religiju, iza čega, na kraju, stoji lova.
CRNO-BELA mi je draga zbog tog nekog osećaja slobode. Krenulo je od onih „Xerox“ fotokopir mašina. Mi, skejteri, ukrali smo jednu tu fotokopir mašinu iz gimnazije, i krenuli da fotokopiramo svoje postere i lepimo po gradu i delimo ih. To je bio jedini način, kad pričamo o nama, ne o našim herojima, Kitu Haringu, Baskijatu, Marselu… Krenuli smo da multipliciramo. Uzmeš jedan imidž, iscrtaš, dobiješ, brate, sto, hiljadu kopija. Znači, kakva je to tradicija? „Xerox“ je u stvari „Microsoft“, jebote, mi smo odmah uleteli. Nismo znali ni da programiramo, ništa, al’ smo znali da pritisnemo print, da nacrtamo nešto, da napišemo nešto što je, po nama, „in“, i to što smo pisali, to su bila ludila, provokativne gluposti.
E, ta crno-bela boja mi je davala osećaj slobode. Jeftino, nema tog spektra boja. Znači, sloboda od finansija, „we have corporate sponsorship“. Bam! I, uvek je tu bio neki štreber da nam servisira to sranje,. Znači, potpuna sloboda. Boja, nije bitna. Drugo, kontrast između bele i crne. Možda ja to i mistifikujem malo, ali to dobro govori o kontrastu u životu. Kažu ljudi nije sve crno-belo. Pa jeste, brate, sve je crno-belo.
PARALELA – U „Daibogu“ su mladi ti koji treba da reše sukob, gotovo kao danas u Srbiji. Lično bih voleo da su mladi danas kao ovi iz „Daiboga“, da su slobodni, da su zaštićeni kao u knjizi, u toj nekoj magli, nekoj kao mlečnoj istoriji i memoriji. Međutim, vidim da su mladima danas mozgovi isprani. Pazi, ta deca u stripu su mlada. Oni nemaju više nego jedanaest, dvanaest godina, i možda neki tinejdžer se provuče. Znači, o tome pričamo. Ne o već sastavljenom čoveku, nego o detetu koje je u razvojnom periodu. Uglavnom, kažu, od osme godine do neke četrnaeste ti se razvija, ne skroz, ali taj neki stav.
Kakva su deca danas od te osme do četrnaeste? Mislim da im nedostaju roditelji. Ko da ih onda uči buntu? Ne mora to agresivno da bude. Kad kažem bunt, mislim kako roditelji ne uče deca da razmišljaju svojom glavom. Suviše opsednuti nekim komfornim egzistencijalizmom. I gledaju da svoju decu tako usmere. Nemaj ovo, nemaj ono…
U tom kontekstu je „Daibog“ za mene bio pokušaj da na jedan skroman umetnički način, gajim nadu da će klinci to da pokupe, da reaguju na to, da pročitaju to i da vide da je do njih. Jer, ne vidim da su klinci buntovni, da su autentični. Ne vidim da ih roditelji lože da budu drugačiji, već nasuprot, lože ih da ne budu primetni, da budu kao svi ostali.
Sve u svemu, meni ovo nije neki pozitivan „outcome“ što se tiče naše omladine i roditelja, jer oni nemaju to u sebi, ne žele da se sukobe. Ne mislim, ono, da treba da uzmeš pištolj i ideš da se rokaš tamo sa milicijom. Mislim da treba da pokupiš knjigu – skini se s tog telefona, jebote, ono, nemoj, detetu da kupuješ telefon! Kako bre dete sa osam godina gleda u taj telefon? Gde je ta magla, mistika neka? Sad je dete uzelo taj telefon i njemu se mozak direktno spaja sa izvorom tih oligarha, tih softvera i svega ostalog. I, tu nema pomoći. Zato mi je i bilo bitno da objavimo knjigu. Kad mi je jedan prijatelj rekao da mu pošaljem PDF, reko sam mu, jebeš PDF, šaljem ti knjigu. Da li ti klinci uopšte znaju kako miriše knjiga kad se odštampa? Da li oni znaju miris papira? I, ne vidim da se insistira na tome. Ovde se, kao i uvek, omladina potiskuje, ali sad na mnogo perfidniji način. Ranije palicom. Pa udari te neko palicom, ti se barem naljutiš. A sad ti lepo uvali neki telefon, neku aplikaciju, neku lovicu, i ti si miran, brate, kastriran.
STUDENTI – Imam pozitivna iskustva iz vremena kad sam bio student. Nekad naiđeš na nekog klinca koji je idealista, pa je to onako simpatično, ali ima tu nekih zajebanih klinaca. I kad kažem klinac – pošto imam četrdeset sedam godina, mogu da se obratim detetu od dvadeset, mogu da kažem da je klinac – tu ima nekih faca, priznajem, i talentovani su do jaja. Na primer, radna etika im je dobra, mnogo bolja nego što je bila u moje vreme. Sjajno rezonuju. Ako su dovoljno pametni, znaće da monetizuju svoj rad.
TEHNOLOGIJA – Bio jesam protiv tih kompjutera, a onda sa dvadeset sedam, kad sam krenuo da učim – a mi, umetnici, radili smo na tehnologijama za dronove, pre nego što je vojsku uletela i otkupila – počeo sam da zarađujem. Od svoje kreativnosti, i tih kompjutera. Zahvaljujući tom alatu i tom „Adobeu“ i tom čudu, živeo sam, jeo. I nikako ne mogu da pljujem tu tehnologiju i alatku. Međutim, šta se dešava? Postaneš zavistan od tog sranja. Polako nestaje ruka, ne hodaš, ne gledaš okolinu, ne vučeš inspiraciju šetnjom. Da vidiš neku vranu, da čuješ neki zvuk. Nego si non-stop ispred ekrana. Znači, navuče te na takav život gde ti odjednom više ne možeš da zamisliš ni kreativan posao, ni razmišljanje bez te alatke.
Dakle, to jeste alat koji je fenomenalan, jer neke stvari u ovoj knjizi sam mogao brže da uradim. Hteo sam, međutim, da se vidi uticaj i kompjutera i crteža, jer volim taj alat, ali, crtež je dominantan. Hteo sam da ljudi shvate poruku – nemoj duže od dva, tri sata ako si kreativac da provodiš na kompjuteru. Nemoj to da radiš jer gde to vodi – samo masovnoj odvratnoj produkciji. Ako si umetnik, nećeš da pokazuješ svoje radove na telefonu. To je ekran, tu se ništa ne vidi. Šta ja sad tebi da pokazujem na glupom telefonu šta sam crtao? Ti pričaš sa mnom jer si dobio „hard copy“ knjigu. Malo gledamo slike, malo pričamo. To je moj stav – super je kompjuter za nas, ali dozirano.
TERMINATOR – Mislim da smo već u doba Terminatora. Završio bih ovu priču rečenicom: “This is John Connor and we are the resistance”. Dok smo živi, biće otpora. Svemu.