Кoncertno veče u Herkulovoj dvorani rezidencije u Minhenu, održano 16. oktobra, spojila je orkestarsku virtuoznost, interpretativnu rafiniranost i analitičku preciznost: ser Sajmon Ratl (1955), violinistkinja Izabel Faust (1972) i Simfonijski orkestar Bavarskog radija oblikovali su program od Dvoržakovog Skerca kapričioza, preko Bergovog Violinskog koncerta Sećanju na jednog anđela, do Šubertove (Velike) Simfonije u Ce-duru, D 944. Vrhunac večeri nije počivao na razmetljivoj demonstraciji dirigentske moći, već na otkrivanju unutrašnje arhitekture partiture i suptilnih odnosa između zvučne strukture i emocionalnog naboja.
Dvoržakov Skerco kapričiozo, op. 66, uprkos razigranom naslovu, odlikuju dramska energija, plesni zamah i orkestarska inventivnost. Ratl ga je vodio napamet, sa očiglednim afinitetom prema njegovoj ritmičkoj pokretljivosti i kolorističkom bogatstvu. Duvačke deonice, izložene zahtevnim virtuoznim pasažima, odmah su postavile visoke izvođačke zahteve, ali je orkestar odgovorio suverenom ansamblskom preciznošću. Ipak, zvučna raskoš ovog dela ostala je pomalo izdvojena u odnosu na introspektivnu dramaturgiju ostatka programa.
Središte večeri bio je Violinski koncert Albana Berga – elegija posvećena Manon Gropijus, kćerki Alme Maler i Valtera Gropijusa, preminuloj u osamnaestoj godini. Izabel Faust izbegla je svaku sentimentalnu patetiku, oblikujući solističku deonicu kao suptilnu ravnotežu između bola, lirske sabranosti i utehe. Njan ton, istovremeno prozračan i prodoran, s prefinjenim gorkim prizvukom, nije potiskivao orkestarski tok, već se s njim prožimao u složenoj polifoniji tembra i izraza. Svaka fraza bila je intonaciono precizna, dinamički nijansirana i oslobođena efektnog prenaglašavanja. Faust je tako uspostavila interpretativnu celinu u kojoj se ekspresivni intenzitet ne pretvara u patos, već proizlazi iz same strukture muzičkog govora.
U Šubertovoj Velikoj simfoniji Ratl je pokazao svoju sklonost analitičkom raščlanjivanju partiture. Snažan osnovni puls i precizna artikulacija ritmičkih akcenata učinili su čujnim unutrašnje slojeve orkestracije, dok su dinamičko gradiranje i pažljivo vođenje fraze otkrivali monumentalnu arhitekturu dela. Posebno je upečatljiv bio drugi stav, u kojem muzički tok kao da udara u nevidljive zidove: oštre punktuacije, nemirno kruženje motiva i nagomilavanje napetosti stvarali su utisak dramatičnog kretanja bez izlaza. Generalna pauza koja sledi delovala je utoliko snažnije što joj nije prethodila dirigentska teatralizacija, već precizno dozirana napetost.
Ovo izvođenje potvrdilo je da interpretativna moć ne mora počivati na spektakularnom gestu. Ratl je partituru čitao kao dinamičku mrežu ritmičkih, harmonskih i tembralnih odnosa, dok je Faust u Bergovom koncertu demonstrirala kako se istorijski osvešćena izvođačka praksa može spojiti sa neposrednošću savremenog muzičkog doživljaja. Simfonijski orkestar Bavarskog radija bio je ravnopravni nosilac te koncepcije – ansambl izuzetne zvučne kulture, čija se virtuoznost najbolje potvrđuje sposobnošću da tehničku superiornost podredi interpretativnoj celini.
U Herkulovoj dvorani tako su se susreli dve različite, ali komplementarne umetničke individualnosti: Ratlova analitička inteligencija i suptilna ekspresivnost Izabele Faust. Rezultat je bio koncert u kojem se muzička veličina nije merila glasnoćom efekta, već preciznošću odnosa, dubinom zvučnog mišljenja i sposobnošću da poznata dela otkriju svoje još neiscrpljene mogućnosti. Jedan od zvezdanih časova koncertne sezone.