Кristofer Nolan sagradio je monumentalnu vizuelnu strukturu od 250 miliona dolara, ali je antičkog lukavca (Odiseja) pretvorio u savremenog, krivicom opterećenog ratnika.
Ekranizacija antičkih klasika uvek je poduhvat visokog rizika, ali kad se toga prihvati Кristofer Nolan sa IMAX kamerama, rezultat prevazilazi običan filmski naslov i postaje globalni kulturni događaj. Njegova „Odiseja” donosi raskošan audio-vizuelni spectakl, ali istovremeno otvara duboko pitanje: šta ostaje od Homera kad ga preoblikuje holivudski autor opsednut strukturom, krivicom i modernim realizmom?
Još je Aristotel u XVII poglavlju „Poetike“ primetio da je suštinska radnja epa začuđujuće kratka: čovek je godinama odsutan, domaće ognjište urušavaju prosci, a nakon olujnog povratka sledi obračun. Avanture sa Кiklopom ili Кirkom čine tek četiri od ukupno 24 knjige i služe kao junakov umetnički podvig pripovedanja. Pravi „lajt-motiv” je kriza doma.Nolan, poznat po igranju sa vremenom („Memento“, „Interstelar“, „Openhajmer“), idealan je za ovu strukturu. On vešto prepliće prošlost i sadašnjost:
ZVUK KAO PESMA: Dvorski pesnik Femije (Trevis Skot) ritmički udara štapom o pod, dajući usmenom poreklu epa savremeni perkusivni ritam;
TKANJE VREMENA: Vremenski preskoci između Odisejeve prošlosti i Penelopinog (En Hatavej) raspredanja pokrova funkcionišu kao vizuelni komentar na odnos forme i sadržaja;
OD ANTIČKOG LUKAVCA DO SLOMLJENOG VETERANA: Najveći zaokret leži u karakterizaciji samog Odiseja (Met Dejmon). Homerov junak je slavljen kroz epitete polymêtis („prepreden”) i polymêkhanos („domišljat”) – čovek koji šarmira, vara i preživljava zahvaljujući dovitljivosti. Nolan ga, međutim, lišava lukavstva i šarmantne prilagodljivosti. Njagov Odisej je potišten, namrgođen i slomljen čovek koji svaku scenu igra kao da nosi teret čitavog čovečanstva.
Ovakva psihologizacija donosi nekoliko ključnih konceptualnih ustupaka:
POTISKIVANJE DOVITLJIVOSTI: U epizodi sa Кiklopom Polifemom (Bil Irvin), Odisej ne koristi čuvenu igra rečima sa imenom „Niko”, scena je svedena na sirovu fizičku borbu;
IZMIŠLJENA KRIVICA: Nolan kao centralni motiv uvodi priču o Sinonu (Eliot Pejdž) i užasima pada Troje. Njagov Odisej bori se sa savešću zbog prevare sa Trojanskim konjem – što je psihologija potpuno strana antičkom čoveku, kome je krivica kao unutrašnje stanje bila nepoznata pre hrišćanstva;
DESAKRALIZACIJA MITA: Bogovi su redukovani – Atina (Zendaja) deluje kao projekcija njegove savesti, dok je Кalipso (Šarliz Teron) svedena na smrtnicu. Epizoda sa princezom Nausikajom potpuno je izbačena, a sa njom i temeljni antički koncept gostoprimstva (xenia).Sa estetske strane, film pruža fascinantne momente. Ruke mrtvih koje se koprcaju ispod crnog peska Podzemnog sveta i morska pustoš prikazane su sa zastrašujućom IMAX snagom. Кirka (Samanta Morton) preobražava vojnike u svinje uz feminističku kritiku njihove pljačkaške prirode, odbacujući bajkoviti čarobni štapić za račun fizičke odvratnosti.
Međutim, dijalozi umesto poezije neretko nude prozaična objašnjenja i moderni razgovorni ton, a scenografija povremeno podseća na već viđene istorijske serije.Nolanova „Odiseja” je monumentalno filmsko dostignuće koje vraća publiku u bioskope i podstiče iznova čitanje klasika. Ipak, reditelj je Homerovog preživelog taktičara pretvorio u brata traumatizovanih protagonista iz svojih prethodnih filmova. Sagradio je veličanstvenu strukturu, ali je iz nje eliminisao homerski duh i zamenio ga savremenom anksioznošću.