Piše: Mirjan M. Nadrljanski
Ani Erno (rođ. Dišen, 1940), francuska književnica, aktivistkinja i profesorka književnosti, detinjstvo provodi u Ivetou, u Normandiji, mestu kome se u svojim delima često vraća. Studira književnost u Ruanu i Bordou. Postaje najpre profesorka književnosti u gimnazijama u Bonvilu, Anesiju i Pontoazu, da bi se kasnije priključila dopisnom Univerzitetu – Nacionalnom centru za obrazovanje na daljinu (CNED). Počasni je doktor nauka Univerziteta u Serži-Pontoazu, novom gradu, nedaleko od Pariza, gde živi i radi od 1977. Autorka je dvadesetak značajnih i uglavnom nagrađenih dela žanrovski definisanih kao „savremena autobiografska proza – autofikcija slobodne forme“.
Prvi roman, Prazni ormani objavljuje 1974, zatim slede To što oni kažu ili ništa (1977), Sleđena žena (1981) i Mesto pod suncem (1983), roman za koji dobija prestižnu književnu nagradu Renodo 1984. Nemoguće je pisati o Ani Erno bez (kratkog) osvrta na ovo značajno auto-socio-biografsko delo sastavljeno od fragmentarnih sećanja iz perioda detinjstva, u kome preovladava svest o tome da prošlost zavisi od sećanja. Čitaocu već tada postaje jasno da Ani Erno gradi naizgled jednostavan književni stil oslobođen dekora, nepotrebne naracije, bilo kakvih metafora, prizvuka poetike i suvišnih opisa. Slede Jedna žena (1988), Jednostavna strast (1992), Dnevnik (1993), Stid (1997) i Nisam izašla iz svoje noći (1997). Ani Erno piše o događajima, o kojima drugi ćute ili vešto izbegavaju da govore i pišu, a društvo politički korektnih, uglavnom zasnovano na konzumerizmu, malograđanštini i hipokriziji, odbija da prepozna i suoči se sa gorućim problemima – klasnim, za koje je društvo, anestezirano i okrenuto sopstvenim interesima, verovalo da su iščezli, generacijskim, ali i duboko ličnim dramama, od nasilja do abortusa, od ljubavi, preko krize institucije braka, strasti, introspekcije i samoanalize, do suočavanja sa bolestima, redukcijom mentalnih sposobnosti i negacijom života.
DRUŠTVENO NEPRIHVATLJIVO ISKUSTVO: Nastavlja seriju dnevničkih beleški Spoljašnji život (2000), koje postaju svojevrsne transpersonalne (auto)biografske serije fusnota sa prepoznatljivim kodovima ovovremene civilizacije, u kratkotrajnim epizodama i slučajnim susretima, kao i niz dela – Događaj (2000), Izgubiti se (2001), Zaposednutost (2002), Pisanje kao nož (2003), Godine (2008, nagrade Margerit Diras i Fransoa Morijak), Druga kći (2011), Pisati život (2011), Povratak u Iveto (2013), Sećanje devojke (2016)… Za svoj književni opus 2008. dobija Nagradu za francuski jezik, 2017. nagradu Margerit Jursenar Udruženja multimedijalnih umetnika, a prošle 2021, nagradu Fondacije princ Pjer u Monaku, za dosadašnji književni opus. Ani Erno, bila je nominovana za Nobelovu nagradu za književnost 2021. kao favorit u oštroj konkurenciji u kojoj su se našli i Haruki Marukami, Ljudmila Ulicka, Margaret Atvud… Ni jedan od navedenih autora nije dobio ovo priznanje.
Maja ove godine, iz štampe je izašao kondenzovani, veoma kratak, pronađen i delom prerađen rukopis iz 1990-ih, ispovedna proza, sa otklonom od gotovo tri decenije – Mladić (Annie Ernaux: Le Jeune Homme, Gallimard, Pariz 2022), u kojoj Ani Erno donosi priču o vezi pedesetčetvorogodišnjakinje sa trideset godina mlađim muškarcem, studentom književnosti. Ovaj minimalistički, gotovo sociološki ogled, koncentriše i kristalizuje brojne teme njenih prethodnih dela: ljubav, seksualnost, društveno neprihvatljiv odnos, introspekciju, samokritičnost… Gotovo svaki segment ovog kratkog rukopisa u vezi je sa prethodnim i nikako ne bi trebalo da bude prvo delo književnice sa kojim se čitalac susreće, još manje jedino.
Smisao čitanja proističe iz svesnog i podsvesnog hiperlinkovanja prema mestima u romanu Događaj, o iskustvu preživljenog nelegalnog abortusa u Francuskoj 1963. i povratka u Ruan tri decenije kasnije u sasvim drugačijem emotivnom angažmanu. Asocijacije se neminovno stvaraju i vezuju za roman Jednostavna strast o vezi sa desetak godina mlađim muškarcem. Iz druge vizure i na potpuno drugačiji način, prikazana je hronika iščekivanja, želje, čak i opsesivne potrebe za prisustvom muškarca, koji će imati ulogu u preispitivanju sopstvene prošlosti… Paralele postoje i sa delom Sećanje devojke u vezi sa traumatičnim posledicama inicijacije seksualnog života osamnaestogodišnjakinje, u društvu još uvek krutih moralnih vrednosti i institucionalizovane hipokrizije s kraja 1950-ih.
DOŽIVLJENO I OKONČANO: Na samom početku – zaključak, ne samo ovog kratkog dela, već celokupnog opusa, iskustva i smisla pisanja, odnosa doživljenog i zaključenog: „Ukoliko o njima ne pišem, stvari nisu dovedene do kraja, samo su doživljene.“ Inicijalna, pokretačka snaga za pisanje, proističe iz snage utiska – šta je veće uživanje – ljubav ili pisanje: „Često sam vodila ljubav da bih prisilila sebe da pišem. Želela sam da pronađem u zamaranju i zapuštenosti, koja sledi, razloge da više ništa ne očekujem od života. Nadala sam se da će me kraj najsilovitijeg očekivanja koje postoji – užitka, učvrstiti u stavu da nema većeg užitka od pisanja. Možda me je ta želja, da započnem pisanje knjige – što sam oklevala zbog obima rada – navela da dovedem A. kod sebe na piće posle večere u restoranu, gde je od stidljivosti gotovo zanemeo. Imao je skoro trideset godina manje od mene.“ Ani Erno opisuje susrete, koji su se uglavnom odvijali u toku vikenda u Ruanu, kad je odnos iz avanture prerastao u vezu, uz podsećanje na sopstvene studentske dane, upoznavanje i vezu sa bivšim suprugom. Pogled kroz prozor iz drugog studentskog stana, dovodi do potpuno drugačijih emotivnih stanja: „Gledala sam crne krovove, kupolu crkve koja je izranjala u pozadini. Osim čuvara, niko nije ostao. Upravo na ovo mesto, u tu bolnicu, bila sam prevezena kao studentkinja jedne januarske noći zbog krvarenja posle nelegalnog abortusa.“
U delu Jednostavna strast, na pitanje anketirane mlade žene, koja osuđuje vezu svoje majke: „Ljubavnici moje majke služili su joj samo da bi mogla da sanjari“, Ani Erno odgovara: „Zar su mogli da joj učine bolju uslugu?“ Trideset godina mlađi student uspeo je nešto sasvim drugačije: „Odvojio me je od moje generacije, ali ja nisam bila deo njegove.“ Prekinuo je začarani krug pripadnosti životnoj dobi: u njegovom licu ogledala se i njena mladost, ali nikad i nikako u očima drugih. To je oduvek bila privilegija starijih muškaraca u društvu upadljivo mlađih žena. Istovremeno, mladi student iz provincije, redefinisao je i njeno mesto na društvenoj lestvici: „Sa svojim suprugom, osećala sam se kao devojka iz naroda, u odnosu sa njim sam bila gospodstvena. Bio je nosilac sećanja na moj prvi svet.“
ŠTA TO BEŠE LJUBAV: Odnos ekonomski nezavisne starije žene i studenta iz neprivilegovanog miljea, u određenom trenutku postaje ekonomski definisan: „Naš odnos bi mogao da se posmatra iz ugla sticanja profita. Pružao mi je zadovoljstvo i učinio da ponovo doživim ono što nisam ni pomišljala. (…) činilo mi se kao povoljna tržišna pogodba, kao dobar posao – deal, pogotovo što sam ja određivala pravila.“ Svesna rizika, koristila je dominantnu poziciju u krhkoj romantičnoj vezi: menjala je njegov život i uvodila nove navike u domenu književnosti, pozorišta, ali i svakodnevnom životu i u toj relaciji sebe je doživljavala kao izmišljeni lik: „Imala sam utisak da sam mrtva i večna istovremeno…“ Činilo se kao da je uloga mladog zanesenjaka u redefinisanju vremena u životu zrele žene, prestala da postoji, kao i njena u svetu njegovih inicijacija. Otišao je iz Ruana za Pariz, a književnica se vratila pisanju romana o nelegalnom abortusu: „Bila je jesen, poslednja u 20. veku. Bila sam srećna što sam u treći milenijum ušla slobodna i sama.“ Šta je zaista potrebno za sreću?
Dela Ani Erno adaptirana su u brojne pozorišne predstave, a delo Godine, koje oscilira oko fotografija, koje su obeležile period duži od šest decenija u životu autorke – adaptirana autofikcija, emitovana je kao radijski serijal na France Culture. Roman Jednostavna strast, poslužio je kao inspiracija rediteljki i koscenaristkinji Danijeli Arbid, da sa Ani Erno adaptira tekst i snimi film sa Leticijom Doš i Sergejem Polunjinom, koji je prikazan u Kanu 2020. Godinu dana kasnije, za film Događaj, sa Anamarijom Vartolomej i Kejsijem Mote-Klajnom u glavnim ulogama, koji je snimljen po istoimenom delu Ani Erno, rediteljka Odri Divan, dobija Zlatnog lava na 78. filmskom festivalu u Veneciji, kao i nagradu FIPRESCI – Međunarodnog Udruženja filmskih kritičara. Ove godine, na nedavno završenom festivalu u Kanu, prikazan je i prvi dugometražni dokumentarni film Godine super osmice, o periodu 1972-81, koji je realizovao David Erno-Brio, u saradnji sa svojom majkom Ani Erno, koja je napisala scenario za film – dokument o porodičnom životu u jednoj viziji postšezdesetosmaške Francuske, u duhu hipi-kulture, postkolonijalizma i trijumfa ideje komunizma…
Nedavno je iz štampe izašla sveska izdavačke kuće L’Ern posvećena delu Ani Erno (Le Cahier de l’Herne No.138: Annie Ernaux, Pariz 2022), koju je priredio Pjer-Luj For, profesor književnosti i urednik. Prestižno izdanje – sveske ove izdavačke kuće, od 1960-ih godina publikuju neobjavljene tekstove, beleške, prepiske, svedočenja, razgovore, kao i reagovanja savremenika, a posvećena su jedinstvenom autoru, koji je obeležio svoje doba u književnosti. Po rečima autorke, intimne dnevničke beleške Ani Erno, biće dostupne tek posthumno.